Naša književnost

_ Музички преглед 309

2 “

Други концерт Симфониског оркестра Србије (15 и 19- [) знатно подбацује ниво извођачких достигнућа првог. Под управом младог диригента Живојина Здравковића, оркестар је тог вечера имао неколико разноврсно тешких задатака, за чије правилно решење вероватно није достајало потребног времена за студију коју и колику тај програм захтева. Шубертова Н-мол симфонија („Недовршена“, што ће рећи са свега:два става, док је трећи остао. само У нацрту) захтева врло продубљена нијансирања динамике, која се, као и код другог романтичара прве генерације, Вебера, управо у овом стадиуму развоја "европског музичког језика први пут појављује као изражајно средство, равноправно са хармонским и мелодиским елементом. Карактер теме није више, као код класичара, првенствена изражајна снага, већ ова тек у заједници са колоритним и динамичким одмеравањем тонских блокова доспева до потребне пластичности. Диригент Здравковић није погодио потребну меру динамичког дозирања тона ни у процесу одвијања тематике, ни у паралелизму пропорција између оркестарских група. Вагнерова Предигра и смрт. Изолде из музичке драме „Тристан и Изолда“ траже, опет, једну специфично вагнеријанску доминацију“ хармонског кретања, које је непрекидно у процесу акордских гравитација ка основном тоналитету, Та хармонска специфичност непрекидне промене вођица —_ У хроматском кружењу око функционалног центра тоналитета захтева од изво- | ђача, што ће рећи од диригента, да особито пази на „дисање“ акордике и да се не да завести ефектима директних градација. Здравковић је, међутим, и овом диригентском искушењу подлегао, дајући првенство динамици. Ипак, морамо рећи да су ове стилистичке омашке овде биле лакше природе но у следећем задатку —- Равеловом „Болеру“. Ова композиција је оркестрална етида своје врсте: оглед о могућностима експресивности искључиво колоритним комбинацијама у инструментацији и постепеном динамизацијом увек исте, понављане теме, без ма какве промене ритма, без модулација (осим на-самом крају). Дејствујућу снагу оркестралног тембра Здравковић је сасвим подредио процесу динамичке градације. Почетна излагања теме, уместо да буду колористички бизарна, била су недовољно звучна; завршна понављања теме била су тако неумерено интензивирана, да је композиција (и онако не особито дубока, него више интересантна са пркосно-хумористичне тежње аутора за редукцијом изражајних средстава) претворена у сасвим јефтин ефект буке. Најзад, Готовчево „Симфониско коло“ подигло је ову парадно-егзибиционистичку црту симфониске вечери до драстичне слике неукусног апеловања на нервну раздражљивост слушалаца.

Здравковић је веома даровит диригент. Вредним радом постигао је заслужена признања и успехе. Баш зато очекујемо да убудуће сређеније и промишљеније приступи студији одабраних концертних задатака, како би у њима нашао оно што музику чини племенитом, а одрекао се оног искључиво чулног што јој је од Платона до Толстоја замерано.

На програму овог вечера био је и Моцартов Концерт за виолину и оркестар С-дур. Солиста Петар Тошков, виолинист чисте интонације, оштрог осећања за ритам, веома солидно изграђене инструменталистичке технике, дао је тачну, сасвим прецизну слику концертантног парта, но сам дух Моцартовог дела није успео да оживи. Експресивност Моцартовог стила зависи од танано диференцираних артикулационих поступака извођача, од начина продукције тона, а