Naša književnost

Музички преглед – 421

гласова до двоструких хорова) слегло се, доиста, мноштво најразноврснијих замисли, расположења, форми, архаистичких ретроградних евокација колико и новаторских опита и настојања. Тако је бар, када се на Малерово веома неуједначено дело гледа само са стране конкретних уметничких слика у њему, било искључиво тонских (чисто инструменталних) било оних које су формално и експресивно условљене употребљеним песничким текстовима, веома честим у овом чудесном опусу. Но ако се покуша допрети до потенцијално садржанот, латентно присутног идејног смисла Малерових музичких слика, ако се потражи уопштавајућа страна њихова, наилази се неминовно на једну емоционалну вибрацију душевног немира, мислилачке страствености, упорне и често екстатично вођене интелектуалне борбе, која и у грчевима саркастичних мотивских фрагмената, и у визијама поворки које триумфално маршују (тако много маршевских ритмова има у првим ставовима Малерових симфонија!), и у екстатичном

том хрљењу простосрдачној народној песми и попевки — том дирљивом, ванијућем трагању за неповратно изгубљеном безазленошћу детињски чедних, једноставних и топлих творевина фолклора — открива поразно неотклоњиву,

тоталну и пустошну душевну усамљеност композитора. Ми сви знамо са коликом "се снагом човекољубља Бетовеново дело, после дубоких криза усамљености (добрим делом наметнуте тешким обољењем слуха), довинуло до песничко-филозофске позиције радости, која триумфује у кантати Девете; но знамо и то колико се у апстрактној, у извесном смислу емоционално неутрализованој чистоти тонских структура шест последњих квартета (оп. 127, 130—132, 135) та субјективна усамљеност у једном сублимираном виду коначно потврђује. Толика субјективно-психолошки неминовна изолација најесенцијалнијег дела, самог језгра човекове личности у делу великог класичара, човека лавовске снаге животног оптимизма! Чему онда да се чудимо, ако један од последњих изданака романтизма, ако један од најчистијих претставника оне свестрано негодујуће, разочаране, у основи бунтовне и занесењачки упорне чежње за срећом "и миром, која је, крај толиких негативних црта романтизма, била његова најсветлија људска страна, ако дакле један идеалистички војујући дух доба које се у свим конзеквенцама мисаоности и осећајности нестклоњиво растварало У кризу и слом — носи у сваком свом делу, у овом или оном виду уметничке конкретне сликовитости, пустошну самоћу, као свој константни унутарњи мото. Ја бих ишао дотле да кажем да је повест мисаоног човека целокупног периода друштвене историје класног друштва —- повест о битној и типичној форми идеолошке надградње тог дугог И, како сви добро знамо, бесконачно трагичног периода, повест о душевној усамљености појединца у друштвеној заједници, ма колико тај појединац био (баш као што је Малер био) у јавним својим друштвеним функцијама агилан, продуктиван, експедитиван. О тој пустошној усамљености човека у оном његовом дубоко скривеном језгру које га највише чини човеком у смислу познате речи Максима Горког (Човек — то звучи гордо!), имамо подоста очуваних споменика на свим подручјима идеологија, можда понајвише у документима песништва — тог најпоузданијег извора за испитивање унутарње душевне слике људи у разним временима и срединама. На дугој лествици емоционалних квалитета од очајања до ироније, од гађења према садашњости до јарке вере у будућу победу добра над злим, у свим видовима дубоких противречности човека класног друштва, ту документацију о самоћи