Naša književnost

Белешке =

никсу, којој је тешко ухватити смисао. И тако даље. Али читаоцу, и поред папирнатог и млаког у тим пјесмама, остаје џи даље пријатан осјећај

сусрета с поезијом. Она није вели-

ПОЕЗИЈА ИЛИ ПРОЗА

441

ка, она није јаких инспирација ни интензитета, али је у њој — ту и тамо — прилично поетског даха и приличне поетске оркестрације.

_ Душан КОСТИЋ

(Ђуро Шнајдер: „Зној за челик“; Слободан Новак: „Гласнице у олуји“)

У једном свом кратком предавању књижевник Душан Матић окарактерисао је недавно поезију као вечиту свежину света. Лепа и тачна мисао, којој није ни потребно неко нарочито објашњење и коментар. Треба додати само да то важи и за прозу и за сваку другу форму уметничког изражавања, јер тамо где нема поезије, где она није присутна, макар и у свом најскривенијем, најдискретнијем виду, — нема ни уметности. Није поезија све што се пише стихом, као што није ни „проза“ све што носи спољне ознаке прозног казивања. У тајне, у чаробне тајне поетског појимања и давања ствари и људских односа улазили су, са тежњом да их објасне, разни естетичари, филозофи и историчари уметности свих времена, али је то материја која се не иснрпљује и никада се исцпрпсти неће. Је ли гигантско наслеђе које нам је оставио Шекспир само драмска литература или је то и поезија, или само поезија у облику драме» Да ли је Пушкинов „Евгеније Оњегин“ роман у уобичајеном смислу те речи, стиховани роман или роман у стиху; где су ту границе између такозваног „прозног“ начина фабулирања и поезије, и могу ли се уопште повући такве границе» Да ли је, с друге стране, дело једног Толстоја, Тургењева, Горког и Шолохова — да поменем

само њих из плејаде руских писаца“

—, да ли су њихова најзначајнија прозна дела искључиво проза, у оном искључивом смислу те речи, или се њихова трајна вредност може једино и објаснити баш присуством поезије, чији се дах осећа са најбољих страница њихових романаг Је ли то случајно да велики критичар Бјелински, анализирајући „Мртве душе“, крсти ово генијално Гогољево дело пое-

8 Ењитжевност

мом» А шта да кажемо тек за Молијера, Расина, Дантеа, за грчке трагичаре и период Ренесансе» Шта да кажемо за нашег Његоша, Мажуранића, Бору Станковића, за нашу народну поезију 2

Да. Поезија је заиста вечита свежина света. Шта више, без њеног присуства нема ниједног трајнијег дела у историји не само светске него и наше литературе. ј

Наша савремена литература пружа пуно материјала за размишљања

"у овом смислу и правцу. Ако је пое-

зија онај нужан предуслов сваког истински уметничког дела, ако њом треба да буде. натопљено све и ако је она свуда присутна, онда је исто тако нужно подвући да она није свуда и код свих аутора на исти начин присутна. У музици, на пример, по-

- стоје симфоничари, мајстори такозва-

не велике форме, али постоје и мај-

'стори такозване мале форме; постоји

Бетовен, али постоји и Шопен, па су ипак и један и други, сваки на свој начин, велики уметници. Велике теме захтевају и већу форму, мале теме мању. - 2

У нашој савременој лирици углавном се до сада неговала велика тема; тек у последње време се прешло на обрађивање такозваних малих, „ситних“ и, на око, неважних доживљаја, па се у томе већ иде и у крајност, тако да се скоро почињу „заборављати“ и такве ствари које се зову социјализам, социјалистичка изградња и сл. Разуме се, било да се ради о великој, било да се ради о малој теми, основна претпоставка за вредност или невредност једног књижевног дела јесте, пре свега и изнадсвега, — таленат писца. Још тачније: таленат, плус култура, плус занат, мајсторство писане речи. Говорећи у