Naša književnost

444

Већ двије зиме · стабла у дрвореду "очекују наш вјетровит кас.

Или:

Насмијмо се, насмијмо смрти, нека пршти снијег под копитама. Наш смијех и прапорци санки су

звона над одром уништене ноћи.

(Живе ко).

= потпуно искључују све недостатке ове песме и показују да Шнајдер није песник без талента, да уме да нађе и праву реч и прави поетски израз, онда кад неизвештаченим и искреним гласом срца проговори, Те своје могућности Шнајдер би требало да нешто више негује, али то истовремено повлачи за собом и захтев да у себи развија и критичкији однос према свом властитом раду и властитим песмама. У његовој збирди, поред већ наведених недостатака, читалац ће наћи и многа мутна места, нејасна, алогична и неразумљива, тако да понекад скоро личе на аутоматске текстове, без везе са смислом и логиком нашег језика. Он не избегава ни симболе који ништа не казују („колијевке · слободе у нашем храстику“, „срп и чекић — свјетионик са Балкана“, „стопе осветника“ и сл.); запада у пуст вербализам (,страх чети проби на образ нујни“, „како спалити мржњом те угарке прве погибије“, „клупко руку кљуном пијука камење за насип оживљује“, „бљеснуо би пијук оком тунела ко олујна стријела у дубоком зденцу кад заблиста“); код њега је непријатељ редовно „звијер“ или „изрод ; непријатељску болничарку, премда је мржња према њој и оправдана и племенита, даје у стилу Еренбургових схватања о Немцима („дојке њене отровно млијеко носе, млијеко које је текло у грла убица“); не ретко срешће се у овим песмама и неукусан тон који би требало да дочара реалност, а међутим је само обична фотографија стварности, не и уметничка слика-одраз стварности (,лежим не-

покретан у зноју и гноју“, „и зној се“

испија из камене чаше“, „искани, мила, до дна ту камену чашу, жељезни ће пут и на твој зној мирисати“), итд.

· Књижевност

Интересантно би било упоредити Шнајдерову књигу с књигом Слободана Новака „Гласнице у олуји“. Слободан Новак у својој збирци обрађује скоро истоветне мотиве и скоро на истоветан начин као и његов, по годинама, нешто старији друг Шнајдер. Кад их човек не би разлиховао по имену, тешко да би међу њима направио неку разлику по стиховима које пишу. Шнајдер је ипак нешто дубљи у изразу, а Новак показује више темперамента, смисла за музику и ритам речи, док и један и други трпе од оних недостатака на које сам већ у почетку ове белешке указао.

Новак у својој збирци објављује четири циклуса песама, и то: циклус

- „Иза раскршћа“ (у којем даје своје

детињство и рат), циклус „Освијетљена траса“ (о прузи), „За нас данас“ (на актуелне теме) и, на крају, „Без међа“ (у којем пева о Пољској, ·Манпурији и новоослобођеним крајевима наше земље).

Већ и овај кратак преглед садржаја показује сличност у изберу мотива обојице аутора. Али ова сличност далеко се више огледа, као што већ рекох, у сличном литерарном поступку којим се они служе у својој поезији. Нарација, прозни начин казивања поетских доживљаја, само у нешто мањој мери, карактеристика је п Новаковог певања. У том погледу, чак ни риме, којима се Новак. за разлику од Шнајдера, редовно служи, нису ни мало могле да спасу читаву ствар: оне, шта више, због тога што су у већини случајева обичне и баналне, још јаче истичу општи утисак о слабости појединих песама ове књижице. : Е

У погледу компоновања својих радова Слободан Новак показује још већу неумешност од Шнајдера. У неколико дужих песама ове збирке („Из ранца бригадира“, „Чета“, „Новогодишња поноћ“, „Мост на Рјечини“) Новак се потпуно заплео у неразмрсиво клупко проблема композиције. Он јошг' упадљивије и још драстичније меша прошле догађаје и доживљаје са садашњим, време и место радње о којој говори; па и саму радњу разбија детаљима неке друге радње. У песми“ „Из ранца бригадира“ он стварно као из неког ранца вади разне своје утиске, често сасвим дис-