Naša književnost

4438 |

пише за Срем: „Ови [Срби] су број-

но толико преовладали да су мно-

штво Мађара, као н у Славонији, претопили у себе, те је тако настала мешавина која се огледа и у мешавини топономастике те покрајине. Ова је, уколико и није старословенска, посрбљена мађарска, тако да су мађарска имена само преудешена за српско изговарањеј!“ (Стр. 31). Као извор за ово своје тврђење Јанкулов наводи дело Маотај [, А ћогуа!- е5 зламопог2аот тасуагок гогза, 1918, 17—18, па испод текста додаје и нове аргументе: „посрбљена“ места, као што је Богдановци (Вог= даптајуа), имена брда - „мађарског“ порекла, као Слеме (2ејтеп), и многа породична имена која су, вели он, раније била мађарска. (Стр. 37). Међутим, сви ови аргументи много не убеђују, када се зна да су Мађари у својој шовинистичкој заслепљености редовно помађаривали словенска имена и називе. а Далеко убедљивији су у Зборнику прилози који су рађени на основу изворног архивског материјала. У чланку „Наоружање и опрема војвођЂанске војске у 1848/49 години“ Коста Петровић даје нове и занимљиве податке о наоружању српске војске за време Мађарске буне и осветљава политичке прилике које су утицале на то наоружање, задржавајући се нарочито на помоћи „високославног Књажевства српског“, коју је, по речима патријарха Рајачића, примио „аустријско-српски народ заративши се са Мађарима за своја права и своју слободу“. (Стр. 79). У пажљиво израђеној расправици „Два противречна предања о пореклу Арсенија ШП Црнојевића у светлости писаних споменика“, Рајко Веселиновић се критички осврнуо на досадашњу литературу о месту рођења овог српског патријарха и утврдио да се оно налази у Бајицама код Цетиња. У чланку „Докле је Јован Рајић допуњавао и исправљао рукопис своје историје“ Никола Радојчић је поставио и делимично решио један колико историографски толико и књижевно-историски проблем, важан не само-за Рајића и његово дело него и за многе дру-

ге сличне случајеве — проблем ко-'

лико су издавачи, па чак и коректори и слагачи, намерно мењали руко-

Књижевност

писе које су им поверавали ради штампања наши писци ХУШ века, када су штампарије биле у рукама. странаца и под надзором Србима ненаклоњене државне власти. Упоређујући рукопис Рајићеве Историје, довршен 1768, са штампаним текстом из 1794 године, Радојчић је у штампаном тексту нашао многе додатке којих нема у рукопису, тако да је,

"поред ранијег питања о години до

које је Рајић уносио измене у своме рукопису, сада постављено још једно

"ново: о непознатим сарадницима на

рукопису његове Историје.

Највише простора у Зборнику посвећено је изучавању књижевних. проблема. Војводина, која је колевка нове српске књижевности, и досада је највише проучавана са књижевне стране: Али, да је оно што је раније на томе пољу урађено недовољно а често и нетачно, показују и чланци у овом зборнику, мада су и они више покренули но што су решили низ старих и нових књижевно-историских проблема. Занимљиво је и карактеристично да се већина књижевно-историских прилога у Зборнику односи на старије доба, претежно на крај ХМШ и почетак ХГХ века, што се може објаснити не само тиме што је

_ овај период недовољно проучен него и његовом привлачношћу, јер се он

може са више сигурности архивски проучавати. У чланку „Др Атанасије Теодоровић први професор Лицеја“ др Милан Костић је, на основу исцрпне литературе и досада непознатих архивских података, оживео лик једног од оних војвођанских Срба који су били први пионири културе и просвете у кнежевини Србији. У прилогу „Неколико података за биографију (Саве Мркаља“ Младен Лесковац је, углавном на основу Вукове преписке, бацио више светлости на везе Вука Караџића са овим мало познатим борцем за упрошћење правописа и утврдио тачне датуме Мркаљеве болести и смрти. У чланку „Српско световно школско позориште у Војводини крајем ХУШЕ и почетком ХЕХ века“ др Миховил Томадл је, према подацима из архива и мање приступачних листова, истакао заслуге низа пионира позоришне уметности у Војводини; Емануела Јанковића, Доситеја Обрадовића, Козме Јосића, Марка Јели-