Naša književnost

Три песме

345

"И да не чујем реку 1 кад се бело запени 2 (Мода ће да се продужи у мени.) |

Ко зна да л' облаци, без облика · што се у вис пењу,

растуре крхко тело

у смирењу.

И простор, око нас, шта шуми, Шта веје7

Можда се и снег тај

као човек смеје.

Да, треба мало отићи,

где било,

и руке празне дићи

у плавило. 1

НИЈЕ СВРШЕНО |

Помислим: није свршено.

Родиће се још: нешто кад прва трава роди. Биће јотл нечег плавог са првим плавим небом што ће да се насмеши -

около,

и у води.

Помислим: није свршено.

Не може да буде свршетак цветања У ну јер има очију

штто нас каб два пвета

сретну,

„и после дуго срећу.

Помислим: није св ршено. И онда хоћу да се загледам у крајњи облик света.

Па ми се тихо учини

да ћу све то да појмим једном, са неког брега.

Стеван РАИЧКОВИЋ

2 Књижевност