Naša književnost

Флорјановић Е 5 5 "347

Мјесто је било нешто удаљено од станице. Путем је сретао тежаке што су се враћали из поља гонећи пред собом живинче натоварено обрезаним лозовим прућем и модрикасто омаштћеним кантама из којих су шкропили виноград. По позитдима и пред дупанчићима сједили су старији људи, погрбљени, у прслуцима, и измјењивали поздрав и покоју лијену ријеч с омрклим виноградарима. Сухоњави господин застаде пред великом, масивном судском згра"дом какве је по приморју подигла Аустрија. Надвисивала је свој скромни околиш и стајала несвикнуто'у њему. Уз њен оградни зид од тесаног камена, са великим каменим кугљама на угаоним ступо-= вима, везивале су се сниске и рушевне ограде у сувозиду. Пред трафиком прекопута суда сједиле су жене, а поспана дјеца клатила су се око њих уморна од прољетног вечера; вукла су ноге по прашина и наслањала отешчале главе мајкама у крило, прекидајући с времена на вријеме њихово причање непотребним и плачкуњавим зивкањем. На недалекој станици маневрисале су локомотиве кратким и засоптаним помацима хуктајући као разгоропађени бауци; затим би јекнуо отегнут и жалан пискут, па опет бахтав покрет машине,

Путник се устави гледајући замишљен у судску зграду. Један прозор на прочељу био је освијетљен. Ко може да буде у овај сату уредуг Такну га нешто као сигуран предосјећај; он се ријеши и пође к згради. 5

Циликну звонце кад отвори врата и униђе у вестибул, Из избе у подземљу замумља мушки глас и појави се послужник, раскопчана овратника, још жвачући залогај. Из дубине подземног стана удари запах кухана зеља и жесток воњ уља што се пржи; уз мали штелњак стајала је жена и мијешала дрвеном жлипом у тави пуној жива цврчања; за столом насред кухиње сједили су и учили космат дјечак и дјевојчица с наочарима, и повезана убрусом преко главе, ваљда због зубобоље. Забленуше се сви у странца скривена полумраком вестибула. Он се јави подворнику:

= Здраво, Шарићу!...

= Ооово, ви сте то, госпо!и савјетниче!... — обрадова се овај нетдашњем старешини, бришући у хитњи уста, — ко би вам се надао!... Марице, ево је доша господин савјетник Раше...

Жена одложи таву и жлицу и протра руке о прегачу, па му пожури усусрет. Срдачно му стресоше млитаву руку. Дјеца су свеједнако буљила у њ. - |

Раздраганост дочека Раше прекрати питањем:

— Ко је у ово доба горе у уреду»

= Господин савјетник Флорјановић, он чешће предвече дође...

== аков... Слутња га, дакле, није преварила. ; — Хоћете ли можда горе к њемуг... Ако хоћете, испратит ћу вас. — Хвала, не треба, не треба, сам ћу. Који је број његове собе» = Четрдесет и седам, на другом кату. о