Naša književnost

Флорјановић - 949

вића; но овај га и не погледа). — И ево, пролазећи са станице, спазим свијетло у вашој соби, па мислим: можда боље вечерас, у миру, него сутра, за уредовних часова... — Молим, молим, мени је свеједно, како год ви налазите за сходно... — дочека Флорјановић прилично мирно. = Да почнемо с прегледом књига» Флорјановић извади из ладице књиге и положи их на куп прел | „изасланика. Трљајући наочаре марамицом, Раше још упита: 7 | — Имате ли можда што да ми претходно напоменете, на што да _ – | ме упозоритер = | =— Нема ништа. Изволите извршити преглед, = Добро. Онда ћу вас саслушати на концу. Г Натакнуо је наочаре и отворио књигу. | Напољу се било већ скоро сасвим смрачило. Ипак, са висине - 5 другог ката видјела се у даљини, над лукобраном, посљедња пруга | свијетла на зренику. Пред отвореним прозором пролијетале су косим стрелимичним летовима ластавице бљескајући кад седефне стријеле "и смјештале се са живим предвечерњим цвркутом у гнијездима под прозорским подбојем. | Ај - На столу је горила лампа заклобучена зеленим штитом. Раше, | нагнут над књигама, налазио се у обасјаном кругу, док је читава про- "| сторија остајала у мекој полусјени. Флорјановић је сједио у свом - | наслоњачу, одбивши се малко. од стола и пребацивши ногу преко 56 ноге, ван круга свјетлости, некако по страни од свега тога. Упиљио је поглед кроз прозор, у мрак који се згушњавао напољу, и | нечујно добовао прстима по ручки наслоњача. ђ = Ето, дошло је напокон и то! Мошто је минуо онај први трекутак унозверености, одједном му постаде јасно да се већ одавна | спрема за тај час, да већ одавна несвијесно очекује тог човјека. | Данима и данима сједио је тако ту у уреду, не знајући јасно 3ашто, по цијеле дуге шутљиве вечери, каткад до у касну ноћ, а то је уствари чекао ово што је ево надошло. Осјети да је већ проживио - у себи сву ову калварију, полако и натенане, у свим њеним поје- диностима, да се већ дуго и дуго, постепено, на мале гутљаје, привикавао на оно што је неминовно морало да дође и што је сад ту, пред њим. Стога му се чинило да присуствује једном по- | смртном обреду — ништа га више није могло да изненади и по- | новно узбурка. Одатле му тај мир. Знао је да мора стрпљиво и покорно чекати спора открића исљедникова, открића која је унапријед погађао и познавао напамет ставку: по ставку, у хронолошком реду и у степеновању по значајности. Чим је, дакле, прошао онај први моменат, њиме је овладала нека омаглица, а неочекивана и чудна даљина залегла је између њега и овога што се ту сад догађа. 5 Већ као двадесетгодишњак на универзи, Флорјановић је био назисту с тим да за њ није онај обични, редовни живот, лишеп “ сваке љепоте и сваке „тежње к вишему“, што проводи већина људи