Naša književnost

420 | па Књткевност

слог славно: и без икаква шума прогута: Писан ових редака, у неке тамо године; кад је “већ прилично зашао био у практично знање енглескога језика, и прочитао сандуке енглеских књига — није био у стању да у говору Енглеза (који га “је нитао-да-ли је посетио катедралу Св. Павла у Лонлону), да позна заправо интернационалну реч“ сашедгај зато што је први слог речи тако тотално ненавлатен и прогутањ да је писац ових редака, својим слухом, чу о реч тек од другога слога, а таква реч дакако, била је реч без емисла. Ево даљи, нешто друк= чији пример, али и он доказ о краткорочним катастрофама које нас, ако. смо занемарили информације, чекају у страним језицима и књижевностима на сваком кораку. Наш човек, угледан човек, али који не зна италијански, не зна песника Таса, (ХУТ век), не зна његов класични спев Осл обођени Јерусалим, тај човек, гледајући насловни лист превода те поеме на нази језик, одушевио се домиштљатошћу и даром преводиоца, избацио мишицу у вис, и нагласио: „Гле дајте! није превео Ослобођени Јерусалим, него Ј срус алим ослобођени! Преводилац, који је превео Јерусалим ослобођени, вије стекао. никакву заслугу, јер је буквално превео оригинални наслов Сбегивајетте Ттђета та; и при том — погрешио. Оригинални наслов значи Ослобођени Јерусалим, а не, вокативно, Јерусалим ослобођ ени: Да је Тасо: хтео рећи ово последње, а не оно прво, он би био казао, као што на два места, касније у поеми, и каже, казао би фразу тачно са инверсијом речи: Гађегаја (на другом месту сопашетава) Сетихајетите Ја Запа! Та фраза, у добром преводу човека коме је у ушима Маи анока језичка хроматика, та оп фраза гласила, овога пута доиста вокативно: Свети Јерусалим осло: бође н! (освојен!) У у : : Последњи одељци овога нашега "написа ускочили су помало ин | неочекиване. Ево се сад враћамо на цедуљу на којој смо, после случаја „Брухел“, исписали оригинално планирани материјал око случајева пренначених имена, погрешних наглашавања, немогућних изговора, и томе слично. Доста података дају наше Радио станице. А Радио станице су станице чистога и лепога језика и говора; спикери се не узимају, него бирају и избирају. (Лондонски Радио има озбиљан недељни часопис, и сваких осам дана чује у свом рођеном часопису критику, и оштру критику своје говорене речи.) Синоћ смо допунили ону своју цедуљицу са скицираним материјалом. За неколико секунада чули смо: „Мајнхам“ место Манхајм (врло важно име града у историји позоришта и опере), „лимачки инструменти“ место лимени. дувачки инструменти; и, место Ковент-гарден опера “ Лондону, „Конвент-гарден опера“. А из раније побележених података, са Радија и из разних публикација, саопштавамо још следеће. Онај феноменални виолинист, који у ова брутална времена просто оплемењује људе својим тоном, не зове се Мењухин, него Менухин. Писац ових редака чита редовно музичке приказе по неколиким лондонским часописима, а те приказе пишу стручним људи, и често и лични познаници Менухина, који живи у Лондону. = Чувени диригент, Рус, на послу већ годинама при Бостонској филхармонији у Америци, зове се, зна нео свет, Кусевицки, а не Касовецки. — Чувени композитор Рус. и'он светско име, зове се Рахмањинов, а не Рахмањинов. = Италијани, свеједно да ли песник Леопарди или композитор Пучини, зову се Ђакомо а не Ђакомо; = Позната фигура из руске скаске зове се Кикамора, а не Кикимбра. — Велика издавачка кућа у Паризу, Галимар, није Гајимар, Јев свако удвојено лу фран-