Naša književnost

Музички преглед 425

узвишеном делу. Паланачка смерност оргуљаша из Санкт-Флориана и занемело дивљење пред природом, коју је Брукнер на свој идеалистички начин разумевао као законитост и поредак, испуњавају Брукнеров симфониски језик, надахнуто усвојен од помпезног Вагнера и од смерних, мисаоних корала ста-

рокласичара. У нашем брзом, градилачки напорном, напрегнуто одговорном. животу мисаоно-емоционална потка Брукнерових симфонија пада у нашу свест“

као страшно далеки, чудно мирни документ, џако у четвртом ставу ове Есдур симфоније све ври и кипи од буре и разгоропађености. Било је занимљиво пратити како та симфониска визија природе у свој сложености њених видова подноси динамичка осећања која у њу неминовно уливају данашњи диригент "и труд савременог оркестра, ;

„ПЕСМЕ 0 МРТВОЈ ДЕЦИ“ ГУСТАВА МАЛЕРА.

Концерт Симфониског оркестра НР Србије, 20 марта, под управом Ми= хаила Вукдраговића имао је следећи програм: Миховил Логар: Приморско коло, Густав Малер: Песме о мртвој деци, Чајковски: увертира-фантазија „Ромео и

Јулија“, Албер Русел: Трећа симфонија, г-мол. Логарово дело чули смо и лако.

ћемо опет чути. Дело Чајковског више пута је извођено а добро познато и са радид-емисија. Руселова симфонија, интересантна, занимљива, по свој прилици биће поновљена. Но Малеров циклус од пет песама, за мецосопран и камерни оркестар сасвим особитог састава, врло ретко долази на програме концерата а страховито је жив докуменат једног недавног времена, као крвљу писана исновест једне дубоко личне трагедије човека који је био изложен најопречнијим тумачењима за живота а, као Јеврејин, најсрамније заобилажен, прећуткиван или, што је још бестидније, ружен и омаловажаван после смрти, у ери хитлеровске Немачке од 1988 године па до краја протеклог рата. Концерт на којем је изведено његово можда најбоље дело, свакако једно од најбољих, дело дубоко потресно својим беспримерно трагичним садржајем, неупоредиво по искрености испољавања једног од оних најскривенијих људских осећајних стања о којима ни многи изврсни мајстори музичког језика немају обично праве храбрости да говоре, — тај концерт, усред Београда,-који зна да поврви као на чудо на солистички концерт неког трећеразредног американског виолинисте, био је полупразан. Ако “бисмо узели на себе сасвим мајушни део оне моралноконфесионалне храбрости, морали бисмо у овој појави равнодушности наше образоване концертне публике према извођеним делима уочити један стални,

већ поодавна отпочети процес опадања и губљења смисла за садржајност, за:

мисаону проблематику, за одражавајућу снагу музике у односу на стварност људског живота — и оног који је и какав је био давно или недавно, и оног који аутентично јесте данас. Има нас многих који смо за то такво стање ствари криви. Почели смо са том наказном едукацијом нашег света у правцу неразмишљања о стварима музике и недоживљавања мисаоних вредности музике, у малим, наоко незнатним дозама: испрва новинским огласима који су обавештавали слушаоце да ће тај и тај свирати или певати, без икаква помена о томе којег ће композитора свирати или певати и које ће дело тог композитора изводити. Наставили смо са системом дистрибуције карата за оперске приредбе за

7 Књижевеост |