Naša književnost

ПА

двадесетак година доживело је 146 издања.

ЈУ роману је сачуван мирис Средњег века. Осим змаја, који тражи харач у натури, нема у њему „невероватних ствари“, које би данашњем читаоцу личиле на бајку. Чудотворна моћ љубавног напитка овде, уствари, делује симболично, и тај напитак више није такозвана неверица већ је то, на данашњи говор преведено, једно: судбоносно 3заљубљење. Он у роману, да би се одржала средњовековна морална могућност, служи само као изговор. Тристанова љубав према Изолди је званично грешна, јер је Изолда легитимна жена његовог заштитника и доброчинитеља краља Марка. Али на наговарање пустињаково да се покаје, Тристан убеђено одговара: „Да се покајем, господине 0Огрине» Због каква злодјела» Ви, што нас осуђујете, да ли је вама познато који ли смо ми напитак на мору попили% Јест, слатки напитак чини нас пјаним, и прије бих пристао да читав живот по путевима просјачим

и да се травама и коријењем хра-

ним него да без ње будем краљ у неком лијепом краљевству.“ ;

Љубавни напитак Тристана и Изолде наговештава, као симбол, нешто више и јаче од сваког уврачења, њиме је наговештено чак и право на љубав. Јер је она несавладљива, непобедива, она је вечна.

И Тристан и Изолда су друштвено принуђени да своју љубав крију од

јавности. „Али зар не види сватко.

како их свакога часа, свагдје, жудња таласа, како. их вуче једно према другоме, како та жудња стално проваљује из дна њихових душа, као што младо вино кипи из бурета.“ Тристан још и нађе неког, барем привидног олакшања у разним витешким авантурама — Изолди је теже: „Ах, мучи ме све што знам и што видим. Мучи ме ово небо, ово море, и тијело моје и живот мој.“

Највећа жртва коју су Тристан и Изолда у својој љубави могли да

поднесу била је њихова одлука да се

једно од другог просторно, физички удаље, „Не кажем да се кајем што сам љубила и што љубим Тристана, каже Изолда, него га, напро-

/

тив, љубим и увијек ћу га љубити, ·

али ће једино тијела наша одсада би-

ке дијалектике,

Књижевност

ти одвојена.“ Показује се, међутим, да им је и то немогуће, јер је њихова љубав тотална. Гристан на самрти, далеко од Изолде, последњом жељом жели да му је доведу.

У овој причи о неразоривости љубави чудно је, с обзиром на званичан морал свога времена, само то што је и Бог на страни несрећно заљубљених, на страни неодољиве љубави. Хришћанство је компромитовало материју. Оно ју је обзнанило грешном. Али, по законима космичона тиме постаје примамљивија, материја се посвебује. Јбубав у овој причи, чији мотив сеже у прадавна времена, добија ореол и бунтовног мучеништва и светости у исти мах. Она, у моралном смислу, значи оптужбу на сваки поредак у коме љубав не може слободно да цвета. 5

Изолдина трагика досеже траги-

ту лица из славних античких дра-

ма. У тренуцима кад губавац Иван, пред ломачом спремљеном за Изолду, предлаже краљу, разјареном што је ухватио жену у неверству, да јој одреди суровију казну, па да је преда у власништво њему и његовим друговима; стотини расточених губаваца, да им свима истовремено

буде жена, у тим тренуцима Изол-

дина трагика премаша трагику Софоклове Ифигеније. У

Моред неколико подвучено натуралистичких момената, има у роману и реалистичке психологије. Горвенал, на пример, одвраћа Тристана, који хоће да. спасава Изолду: „Помисли да је изван твоје моћи да се приближиш ломачи; окружују :је грађани и страхују од краља: први ће те ударити онај који би иначе желео да будеш слободан.“

На крају овога просто и лепо писаног романа, у име његових првих састављача и прерађивача, аутор изручује читаоцима поздрав. Онима који су невесели и онима који су задовољни, онима који су несрећни и

који чезну, онима који су радосни и

оним који су туробни, поздрав свим. љубавницима. „Нека нађу овдје Утјеху за несталност, за неправду, за љубавни пркос, за душевне патње, за све љубавне муке!“ |

, – Ристо РАТКОВИЋ