Naša književnost

28 ; 5 - 0 Књижевност

тање неке теорије у каквом филозофском приручнику одушевљено пристајао уза њу, али, прешавши на њој противетојећу теорију, једнако се је одушевљавао и за њу, не изневјеравајући се притом оној првој. „Сви имају право“ — био је закључак до кога је тад дошао, па је и том формулацијом био јако задовољан. Све јасније му се наметало да се двије супротне истине нипошто не искључују. Напротив, оне врло лијепо упоредо живе и пружају људској души и људској фантазији исту онакву срећну и благтодатну разноликост какву разно цвијеће, воће и остали божји створ пружа људском оку и људским чулима уопће, (Штовише, није могао да разумије како су ти велики духови и велики мислиоци могли бити тако једнострани и уски да се ограниче на саму једну од тих теорија!) Даље, био је дошао до увјерења, да мисли уопће не бивају мишљене, него осје-

_ћане. Кад му се нека мисао наметала као непобитно истинита,

чинило му се да он ту њену истинитост осјећа а не мисли. „Освједочење је један осјећај“ — тако је гласила трећа његова засада, па је и том формулацијом био необично завољан и утјешен. Те три формулације, попраћене јако дугим и експанзивним коментарима, углавном су сачињавале сав садржај његове „филозофске биљежнице“ коју је скривао са управо пубертетском срамежљивошћу на дну једне закључане ладице свог писаћег стога, под другим папирима. Али једном, кад је и без тога био потиштен, бацио је поглед на те- три своје засаде, на којима је градио оно што је у мислима називао својим „системом“. Прочитане онако голе, без коментара, учинило му се да стоје у очитој међусобној контрадикцији. То откриће испунило та је горким разочарањем и обесхрабрило. Тад му је постало јасно да у дискрецији његовог филозофисања и у брижном скривању „Биљежнице“ већ као да је лежала слутња разочарања које је имало доћи. И једино га је мисао да. је паметно учинио што је тајио своја филозофска бављења нешто тјешила у том личном неуспјеху. Отада је изгубио сваку вјеру па и сваку симпатију, не само за свој Систем, него за системе уопће.

"У соби се почело мрачити. Иван одложи блок који му је мртво лежао у крилу и приђе прозору. Остаде дуго замишљен и неопазице пређе у расијаност. Доље у улици лагано су се њи= хале огромне крошње кестенова и хватао се сутон. У даљини стадоше да се пале свијетла: сваког часа синуло би покоје ново,

„сад на једном сад на другом крају града. Кроз сутон је искрсавао

дотле нечујан цилик трамвајских звонаца и разлијегао се умилно низ дуге редове уличних фењера. Шрофесор се загледао кроз прозор, као да је тамо, у искричавој даљини, назрео оно што су му очи мало прије узалуд по соби тражиле. На ногама поред њега и заједно с њим загледан у даљину, Иван се сав упис у итру треперавих и без починка премирућих евјетлосних тачака. И кад га далек и болно продоран писак творничке сирене, сли-

_чан опомени, тргне из расијаности, учини. му се да је био бес-