Naša književnost

Културни додири | = И = 5

је више од сто година, а он сам још много старији. Јавио се био тај исти принц, или краљ, у 16 веку, енглеском чувеном драматичару Марлоу као Едвард други. У почетку 19 века дошао је био, кроз моћна сећања на историске догађаје, песнику Бајрону, као Сарданапал Асирски. У почетку 20 века јавио се _Алексеју Толстоју као син Џетра Великога, Алексије... Све исто, јако историско сећање: убијали су оне који су поје руком скидали круне с глава, и нису хтели рат. Ми Срби, данас сутра, сетићемо се живље Милутина; или Стефана Дечанскога, или оне чудне наше фигуре која се зове деспот Стефан Лазаревић; тај изданак старих врлина и порока нема више живце својих предака, не воли жене ни музику, не може да их трпи, чак их мрзи, како пише-о њему Константин Философ: „возненавидје паче... женски љубви... музикииски род.“

Нашти песници и прозаисти опет се џилитају у старом турниру: хоћу нешто ново!.. ја пишем за друга поколења! Слабо сећање имају песници и прозаисти. Фикције, шта су друго до“

јака сећања, свеједно да ли скорија или врло вајкадашња, се-.

ћања своја, или сећања на туђа сећања. Ко има јако сећање, тај има благо традиција, а у традицијама се једнако врти точак, и старо добија снагу и лепоту новога.

Чињенице као'такве нису увек уметнички мотив, свељудска, ствар; али кад прођу кроз сећања оних који умеју причати, (а који умеју причати умеју свет створити, кад-прођу кроз таква сећања, постају светске и свељудске тековине, уметничке теме, и онда још јача сећања потоњих генерација. Тако је Шекспирово сећање на давнашња сећања о диву Римљанину Марку Антонију учинило ту историју историјом свих народа. Тако је сећање, па затим песма модерног грчког песника Кавафија Антонија јенапустио бог (није бог сео на крму брода којим је Марко Антоније пошао заједно са Клеопатром.у бој код Акцијума) песма та учинила је такође ту историју историјом свег света... Култура богати људе, уметност је срећа људи, а среће су интернационалне, истоветно људске од почетка векова. Само, у горњем случају, Шекспир је од пораза Антонијева! начинио велику трагедију, појачао трагедију најснажнијим љубавним песмама које има поезија света; док је Кавафи, у тој, као и у свима својим врло занимљивим историским лирским песмама, кратким пе смама о дугачким историским збивањима — увек мање или више Про И То је његов начин да преради сећања из давнина. Континуитет, наравно, иде, по нужности, са варијацијама: исто “то, само, како кад, мало или много друкчије. Данас или сутра приказује се као смешно оно што је некада било достојанствено