Naša književnost

82 пе А Књижевност

зиће то кроз своје драмске законе, створиће властиту архитектуру драме. Куленовић је за потврду свога навода указивао на пролазност свих рецепата за прављење драме, све од античких трагичара до Ренесанса и Шекспира; од њих до Ибзена и најновијих драматичара. -

Из Куленовићевог излагања јасно се наметао закључак да Ђоковићев комад не би требало посматрати кроз уобичајене драмске каноне, већ кроз склоп комада као такав. Разуме се, у том случају би а приори отпале и све. замерке учињене „Раскрсници“ са становишта освештаних драмских правила. Међутим, историска је чињеница да је, упркос свим менама и законима драмског стварања, једно- остало битно и неменљиво: сукоб и радња у драми! Њих није негирао ни одбацио ни Шекспир, ни енглески комедиографи из доба Рестаурације, ни Дидро, ни Ибзен, ни Ш]о, па ни социјални драматичари наших дана. Ако би те законе негирали и одбацили, растурили би једну живу силу, снагу, која везује низ збивања у једном позришном делу, креће их и усмерава одређеном циљу. Тачно је да у сваком раду бије његов сопствени унутрашњи ритам, да се креће и развија по нужности сопствених закона, јасне је да свака делатност мора да има неку своју форму и садржину, јасно је да сваки делатник полази од садржаја свога предмета, усавршава га и води неком завршетку (облику), циљу. Али није зато сваки рад уметничко дело, нити је свака проза подељена на дијалоге позоришни комад. И баш у тем лежи таленат драмског писца, његов драмски инстинкт, да осети шта је у једном садржају драмско, да уме да одабере живу фабулу која има највише битних "животних елемената, животних података, највише услова да живи и да се креће на позорници, једном речи —- да носи у себи и по себи лик драматичности! Зато се и дешава да многи писац, лишен драмског инстинкта, узме за предмет своје драме мотив танушан, лирски, или тром, епски, наративан, "статичан. Узалуд после удара у њега длетом ствараоца, искра не врца, пожар се не зачиње, Дакле, ако неко нема талента, урођених способности да животну материју, податак узет из живота, подреди законима драме, законима сцене, зато не могу да сносе одговорност закони драме, већ дотични писац. Ако неко не влада својим занатом и застаје пред тешкоћама, решава задатке површно, то је у уметничком стварању недостатак, мана. А ако би се од тих недостатака и мана покушало створити обрасце подражавања, или правило, то би онда озбиљно запретило да се уметничко. стварање одведе у плићак, у дилетантизам.

Разуме се, ствар би вулгаризовали и неверно приказали, ако би Куленовићу, непријатељу „клишета“ у прављењу драме, подметнули негирање драмских закона уопште. Ми пре верујемо да је он под „клишетима“ подразумевао само ову рафиновану мајсторију стварања разноврсних заплета и ситуација неких вештака драматичара којима. је мајсторија све, а садржај ништа!... -

Познато је да је драма један од најсложенијих и најтежих књижевних родова. Она мами сваког човека од пера да на њој окуша своје способности. Свака позитивна драмска принова, чак и код далеко културнијих народа, значајан је догађај. Баш зато нужно је прићи комаду „Раскрсница“ без темперамента, без оног слатког и омамљивог притиска једне сјајне речитости, не би ли тако дошли до праве вредности дела. Најзад, уметничко дело данас није само ствар његовог творца, још мање једног критичара, оно је допринос култури једног народа, уметничко дело треба пажљиво осмотрити са свих страна да би коначно добило заслужан ранг.