Naša književnost

| КИДАЊЕ · И тако је, послије очеве смрти, почео чудан живот у кући Кршића. Браћа се скоро никад нису виђала, рапила су у разним смјенама, један је одлазио из куће прије но што је други долазио, Иван је спавао у малој стаји иза куће, а Станка се старала за обојицу. И за неколико оваца што остадоше у Кршићеву домаћинству.

Иван је, увече, често затицао сестру. на сопици пред кућом, с рушцем дубоко навученим на очи, с рукама прекриженим на прудима, замишљену и непомичну. Сједао би до ње и она би само на тренутак дитла к њему тамне очи пуне тјескобе и страха.

= Шта ти је, сејо7 = питао је Иван.

= Ништа, ето, сједим,

Говорила је тихо и несабрано, сагињући још: ниже главу, кријући од брата лице, и гурајући крајеве рупца у уста, као да се боји гласа или ријечи који би, против њене воље, могли пробити из ње.

= Нешто ти јесте... — наваљивао је Иван, а она бим даље шутила, или би побјегла у кућу.

Иван је остајао на сопици и размишљао о својој сестри. Ми= сли су текле као бисерне капи кише на телеграфској жици што "прескаче провалије (проминске. Текле лијепо и глатко и наједном се срушиле. И свака је капљица нестала прије но што би _ такла земљу, мисао се расплинула прије но што јој је он могао дати закључак. Станка је уморна, наравно, и жали за оцем, и · боји се Марка, и мучи се јер су браћа у завади. Али Станка се и раније мучила, и раније се бојала Марка, они су се и раније свађали, па опет је с њим некако друкчије разговарала. И зашто се некидан онако престрашила. Донијела је вучију са чесме и лице јој је било изобличено, дисала је тешко и застајкивала. У

њему се тада јавило некакво неодређено мучно осјећање. Па је.

истог тренутка нестало и он јој је помогао распртити вучију. — Како то изгледаш — питао је благо. — Јеси ли болесна“ У њеним очима плану ужае. = Ништа, ништа ми није. =— Како ти је ништа! — наљути се он. — Ша једва се мичеш. а И она опет побјеже. 55