Naša književnost

ђз “=

Белешке =:

га готово сви издавачи и преводио=

пи „Сатирикона“ обично уносе, на-_

равно у заградама, и допуне Нодоа.

Никола Шоп_који је- превео ово.

загребачко издање „Грималхионове гозбе“, држао се, разуме се, аутентичнога текста. Његов је превод у

нас четврти колико нам је познато:

први по реду појављивања словеначки је, од Јоже Глонара, други је српски, од Божидара Ковачевића (6

__ часопису „Реч и слика“, септембар

- 1926, се. 21—73. и 1#15—135), трећи

је хрватски, од Мартина Кузмића..

Глонар и Ковачевић почињу -Гозбу“ " сценом лоптања, Шоп много раније препирком у школи између Енколпија- и Агамемнона о томе. зашто је пропало говорништво, а Мартин Кузмић превео је цео Џетронијев роман уколико је сачуван. Кузмићев је пре-

вод и најсолиднији, с испрпним ко--

ментарима; то је педантни научношколски посао, који ће сви будући преводиоци морати консултовати кад буду радили своје преводе.

Овај последњи, Шопов превод, ра--

ђен је и књижевно и прецизно, али му недостају тумачења која су овде преко потребна да би се разумело ово деле писано пре деветнаест

столећа. Кад је већ тако коректно

извршио овај превод, право је чу-

св. за септембар, с. 45—0).

5855 —

до што га је објавио без иједнога објашњења. Како ће, на пример данашњи просечни читалац разумети да

су Трималхионове приче о коринт—

ској бронзи, Ханибалу, Касандру, Дедалу и Ниоби (стр. 60—62) Петрони= јева шала којом хоће да покаже како Трималхион, то јест римски скоро-= јевић и ослобођени робови који вла-

дају Римом, -немају никакве кулљу-

рег Или на пр. зашто нису одгонет=

"нуте загонетке на стр. 78>— Ми не

сумњамо да је Шоп кадар дати до-

"(бра тумачења; ако је био спречен

да то учини, могла. су се употреби“,

- ти. Кузмићева. Свакако је штета што

овај, иначе добар превод, нема коментара, јер се.не може рећи да је довољна белешка од: једне стране

"ипо о писцу и делу, а то је у овом

издању једина помоћ читаоцу. Узгред речено, о Џетронију и његовом делу, осем већ поменутога

"Мартина -Кузмића који се у нас нај-

више бавио њиме, писали су поред осталих, на нашем језику и Марко Цар („Рефтопјиз Јпревјег, један латински рукопис из Далмације“, Ко-_ ло 1902 ПРЕ с. 405==411 | 419 483) И Божидар Ковачевић („Петроније, судија отмености“, Реч и слика 1926,

Б До

|

__БЕНЕДИКТ_КУРИПЕШИЋ: ПУТОПИС КРОЗ БОСНУ, СРБИЈУ, ~ БУГАРСКУ И РУМЕЛИЈУ 1580

После мохачке битке 1526, када су Турци победили аустриску и мамарску војску, почели су стално проваљивати у Угарску и Хрватску и немилосрдно пљачкати та= мошње народе. Стога се краљ Фердинанд одлучио да затражи миру Цариграду од турскота султана Сулејмана П. У ту сврху саставио је посланство од 37 лица и наредио му да крене у Цариград, да затражи мир или бар дуже примирје. _-

Посланство је пошло из Љубља--

= не 22 августа 1530 г. и стигло. У Цариград 17 октобра исте године. Из Цариграда је кренуло натраг 22 децембра 1580 т. и стигло У Љу-

бљану 9 фебруара 1581 т. Иако је провело 66 дана у Царитраду, ипак .

није имало никаква успеха, јер се султан није хтео да ЈИ са Ферпива нлом.

Вође тота посланства били “су два

"племића и витеза,- Јосип Ламберг, "намесник Крањске, и Никола Ју-

ришић, наследни коморник Хрват=

"ске. У посланству је био и Бене-

дикт Курипешић као тумач латинског језика. Њему имамо да за= хвалимо што је написао овај Путопис“ Он је почео бележити

5 "сваки дан, почевшти од 22 августа.

Путовање је било организовано на коњима и пут их је водио од Љубљане преко Словеније, па преко Хрватске до северозападне границе Босне и одатле према југоистоку до Врхбдсне (данашњег Сарајева), па на исток до границе Србије и кроз Србију даље у Бу-

»у Путопис кроз Босну, Србију, Бутарску и Румелију 1530. Шревео с немачког с Ђорђе Џејановић. Издање „Свјетлост“, Сарајево, 1950.

-