Naša književnost

302 : _________ 0 _ Књижевност

ва вријеме чиним —- поглед У преображаје · "пламена. Све то и _јет много птрошта безначајније, на први поглед сасвим Ва чајно, буди и јача налажење себе или поновно налажење се

богати декор, који је употребио описујући дјетињство, натпросјечна нанареност и срећни тренуци у обликовању најбољих страница ове књите — све то чини да она сва трепери, дрхти, а суптилитети чине, да се њоме спугитамо до најдубљих дубина

·"пјесничких надахнућа ове књиге, која је само случајно обли-

"кована прозом. Нарочитост · "и | слаткоћа ове књиге,

бујност, изко има мјеста и тренутака кад се је Рилке управо бојао „ријечи, = штурост појединих описа и партија, · дјечачких - грозница, немира и узнемирености, кризе и тајновитости дје_ тињетва, провиђења и клонулости чине да ова књига носи трајно печат најчудније прозе, да постоји одвојено и да живи засебно не само у. цј елокупном дјелу Рајнер Марија Рилкеа. Та књига,

у развојној линији једно од каснијих његових дјела, није никако.

онај формални облик прозе коју смо већ по неколико пута гледали, читали, запажали, пратећи ток људске мисли и њених умјетничких остварења. То је прозва пј есника, којем је материја, којом је одлучио изразити се, помало страна; а ипак је внагом имагинације, снатом ријетко богатих нарочитости дао __књигу пуну нечег дубоко људског, дао је збивања и догађаје иза којих се крије силно искуство којим се тајновити тренуци, који се по не знам који Пуле увијек поново третирају именима: „интуиција“, „инспирација“, „импресија“, „експресија“, итд — а да се даље од терминолошко-катедарских фраза није ни доштло, доказом је свако умјетничко дјело. („Ничим се умјетничко дјело не може тако недостатно додирнути као ријечима критике: " притом увијек произилазе мањи или већи неспоразумци. Ствари нису схватљиве или изразиве као што би нас у већини случајева хтјели убедити, = већина догађаја су неизразиви, збивају се у простору у који никада није ушла ријеч, а још теже су изразива умјетничка дјела, та тајновита остварења, чији живот траје уз овај наш, који пролази“)

_ Проза „Записи Матеа Лауретс Бригеа“ својим бизарностима, нарочитом концепцијом, фрагментарношћу, неком чудном недореченошћу, "збивањима на граници реалних законитости у оквирима којих се крећу прозна дјела која смо запажали листајући књижевностима, — та проза показује пјесника што ниже дојмове, одбљеске студија и кад бисмо покушали одредити (кренувши стопама књижевних повјесничара), категоризирати ову књигу, нашли бисмо се у чуду: на ове „Записе“ немогуће је протегнути било коју књижевно-повјесну фразу, та књига живи и остаје увијек понешто далека, тајновита, чудновата, као што су чудновата сва истинска велика умјетничка дјела. „Од неког времена увиђам да морам строго опоменути људе, који су њежни и пуни тражења у јразвитеу својега бића, нека не траже за оно што раде аналогија у „Записима“. Тко попусти заводљивости и пође е овом књигом упоредо, неће стићи циљу; та ће књига бити