Naša književnost
УМ Русо. — - 495
у руци носио киту цвећа и класја — као спомен на Русоа: ње"тов учитељ је у лепоти природе видео отејај Врховног бића.
Ми се сада нећемо задржавати на томе да излажемо како су; у своме фанатизму, јакобинци узносили учење Жан-Жаково
до неприкосновене догме. Нити ћемо сликати ону тешку психо--
лошку драму у коју је запао Робеспјер оног тренутка кад је увидео да природни човек из књига Русовљевих није онакав каквог-та је он замишљао. И кад — понесен најплеменитијим идеалом човечијих права — више није зазирао од гиљотине. А, затим, буржоазија и сељаштво су распаљени и фасцинира"ни својином и богаћењем. Они су за учење енциклопедиста, Велтера, Монтескјеа: рушење феудализма и монархије, васпостављање грађанске слободе и „једнакости пред законом“. И богаћење. Историски, учење Русоа је превазилазило ово доба. Он је тражио још и апсолутну једнакост, укидање својине и борбу против богаташа. „Шропали сте ако заборавите да плодови припадају свима...“ Али, то је далека будућност. А сумња се цери: Можда утопија7 И Робеспјер преживљава једну унутарњу тратику сличну Жан-Жаковој. Јар Робеспјер верује у оно што је написао Русо.
Заустављен је онај ход. којим су ишли Русовљеви следбе- ·
нипи. Бабеф је хтео да га настави. И њега су срушили. Буржоазија је победила. — Наполеон јој је пружио оно што
је сањала уочи Револуције. И она, цинично, ЛОДИ Ура Русоа... поред Адама Смита.
А док су, у Француској, Рабесет и Сен-Жист водили Ре-.
волуцију и хтели, фанатично догматски и русовљевски трагично, да остваре дело СЖан-Жаково, претварајући појам суверености у зајш рирбс, његов пепео је откопан из запупттеног сеоског тро= бља и, са помпом, пренесен у Париз и погребен (после 1 -65 и Волтера) у Пантеону.
Подигнут му је и споменик на коме је писало да му се тиме
одужује Слободна Француска.
Тада је Андре Шеније спевао Химну Ж-Ж. Русоу, који је „са земље, давно поробљене.. скинуо окове злих сила и ослободио букагија људска првобитна права слободе“... „који је робо· вима носио дарове слободе“ и „гонио тиране, краљеве“. Таква је била слава, и трагика, Жан-Жакова.
| Бора ГЛИШИЋ
7