Naša književnost

Осврти 528

у коме покушава да одреди свој став према проблемима слободе. Прве речи чланка, које уствари говори једно лице из Шамсоновог новог романа Снег и цвет, одмах одређују круг интересовања у коме се Шамсон креће: „Ја сам се ослободио. То није довољно. Слебодан за штаг То је страшно питање.“ Ове речи, међутим, како то сам Шамсон наводи, није он сам измислио, по пстреби да се одреди према слободи, њих је једно живо биће мислило, њих је једно реално створење написало. Ово „страшно питање“ упутио је један непознати младић Андре Жиду, фебруара 1946, верујући да ће му писац К овача лажног новца моћи дати стваран одговор. У своме Дневнику Жид је објавио то писмо. Ево из њега неколико мисли: „Има већ пет година откако желим да вам пишем. У то време открио сам ваше Земаљске хране, било ми је тада седамнаест година. Не бих вам могао рећи колико сам биђ потресен. После, више нисам био исти... Извесни одломци из ваших дела помогли су ми да издржим живот у концентрационим логорима. Ви сте ми дали снагу да се лишим буржоаског и материјалног конфора. Заједно с вама тражио сам „не-толико поседовање колико љубав“. Све сам срушио да бих био нов по новом закону. Ослобедио сам се. То није довољно. „Слободан за шта2“ То је страшно питање. Најзад сам се удаљио од вас, али уопште нисам нашао нове учитеље и сада се батргам... Још увек живим са свим оним што сте ме ви научили, али сам жедан. Сви млади су жедни као ја... Сваки мора да нађе свој пут, који није пут његовог ближњег. Али ви бисте својом светлошћу могли да укажете на неки смисао. Ако постоји смисао. Ох! учитељу, када бисте познавали хаос у коме живи наша младост!“

Шамсон налази да је леп и Жидов одговор: „Свет ће спасти, ако он може бити спасен, само они који неће да се потчине. Без њих, шта би било с нашом цивилизацијом, нашом културом, с оним што волимо и што даје нашем присуству на земљи скривено оправдање. Ти непотчињени су со земље и одговорни за бога. Јер ја сам стекао убеђење да бога још нема и да га тек морамо створити. Има ли улоге племенитије, дивније и достојније наших напора»

У овом питању и у овом одговору Шамсон види, не без права, сусрет две концепције, два менталитета, чак два столећа. „Мисао на коју се Жид ослања, — каже он, — мисао је ХТХ столећа, мисао наследника кога је наслеђе сатрло, то је драма духа који одриче један врло постојан и врло угодан свет испуњен убеђењима. То није мисао из времена апокалипса, то није права драма једног духа кога опседа хиљаде других драма, и чији је проблем, или

судбина, да опет нађе неку извесност — неки смисао — у свету који су катастрофе претвориле у рушевине. — Проблем ослобођења — ја сам се ослободио — неподвргавања и побуне — једино они који неће да се потчине... —

то је проблем синова породице какви смо сви ми, какви су сви људи, у време срећних цивилизација, када наше наслеђе има више тежине него што“ наш живот има снаге, када постоји опасност да убеђења која нам он намеће осуше у нама сваку зебњу и сваку мисао. Та побуна, то неподвргавање, та тежња ка ослобођењу били су манифестације једне од великих мисли с краја ХХ и прве половине овога века. Та мисао се афирмисала, у различитим формама, са првим преводима Ничеа, са Баресовим култом за ја, са Жидовим 3е-