Naša književnost

Белешке ·

не помиње конкретне чињенице, имена и наслове. ;

Ни његсв став према појелиним писцима и делима није доследан. Сметају му наметнуте предрасуде и извесни опортунизам према познатим именима и издавачима, који су изнад оштрице његовог пера. За њега је свако Нолитово издање добро и напредно. Оно „претставља читав догађај, чак и откровење“. Па и она идејно и уметнички слаба. После рата, док не покушава да да објективан преглед наше савремене дечје књижевности, он је пристрасан у корист совјетске. За њега је појава превода дечјих песама Мајаковског „највећи догађај у нашој преводној дечјој књижевности и највише уметничко остварење (у дечјој књижевно= уошше, (стр 160) А оне немају дивне лирске снаге Жупанчичевог Цицибана! -

Када смо код савремене дечје књижевности, поменимо: још да Цуцић, У вези с њом, своје задатке формулише на други начин. Сада му је циљ углавном дидактички: да приближи деци и омладини књигу, да им да потстрека да се после обавештавања о књигама упознају читањем с њима, да да потстрека онима који по дужности прате омладинску књижевност „да размишљају и дискутују о томе Које и какве књиге треба преперучити нашим најмлађима“. Сужавајући на овај начин сво-

„изузимајући

О тему се код нас још систематски и продубљеније не пише. -

_ Цуцић таксђе није водио рачуна о томе шта су други у исто време писали, о истим проблемима и издањима. |

Он пише лако, али без удубљивања, често развучено, а такође и неуједначено. Код њега се смењују слабија (ћаскање и Фамилијаран тон) са јачим местима. Тако кад говори С нашем укупном, столетном развоЈУ дечје књижевности, врло је поврШан, не труди се да буде документован, да прошири познавање ове теме (о којој је доста опширно, управо у Летопису, писао Милан Шевић 1911 р). Такође кад пише о познатим темама и писцима, он понавља познате чињенице, па његово излагање звучи наивно. Кад се служЖжи подацима из друге руке, онда није довољно скрупулозан, па не знамо Где. се свршава мисао интерпретоваНОР писца а где почиње његова, (Ставови Јаше! Продановића о народној књижевности за децу, стр. 17). Он је углавном објективан, али бисмо од њега могли очекивати ви- | ше стручности и дубине, нарочито када већ изражава жељу да „уз спште напомене“ да »главну карактеристику целе наше дечје књижевности“, |

На крају, карактеристично је да он ОН у своме 25-годишњем писању, неколико – најновијих написа, не показује неко развијање, обогаћивање знања, обнављање и богаћење Метода посматрања, продубљавање- погледа, што би водило ка савлађивању вербализма и зрелијој критичности. Можда је то деЛлимично и због тога што је он у овом послу пионир.

Б. П.

ПЕТАР С. ПЕТРОВИЋ: МИ НЕ ПРИЗНАЈЕМО („Просвета“, Београд 1951)

Позоришни комад у четири слике. Догађа се од прве половине априла до краја септембра 1941 године, „свеједно у коме селу Србије“.

Сматика у овом позоришном комаду замашна је и врло одговорна,

1) Књижевност

Поставља се питање ко је довео до онако брзе и срамне капитулације Југословенске војске у прошлом раТУ —- да ли сама војска, или је: то био израз народног расположења, или су у позадини дејствовале, уна-