Naša književnost

АРНОЛД БЕНЕТ И ГОСПОЂА БРАУН

Изгледа ми могуће, чак бих то и желела, да сам у овој просторији“) ја једина личност, која је била тако будаласта да напише "роман, која је то покушала или претрпела неуспех. Када сам добила ваш позив да пред вама говорим о модерном роману, и када сам се морала упитаљи који је то демон био који ми је шапутао на ухо и терао ме у пропаст, појавило се преда мном једно мало биће, прилика човека или жене, и рекло ми је: „Зовем се Браун. Ухвати ме ако можеш“.

Већина шисаца романа доживљује ово исто. Некакав Браун,

некакав Смит или некакав Џон појаве се пред њих и кажу најзаводљивијим и најдражеснијим тоном на свету:,,„Ходи и ухвати ме, ако можеш“. И онда намамљени овим блудећим огњем, са-

плићу се кроз своје књиге. Овом лову посвете најлешше године.

свог живота, а оно што из тога изађе, готово увек је врло мало. Само ту и тамо пође неком за руком да ту утвару ухвати. Већина мора да се задовољи комадом њене одеће или са неколико иштчупаних власи. :

Моје гледиште, да људи и жене због тога пишу романе што их примамљује да створе карактере, који су им се на овај начин вјатујрији, потписао је Арнолд Бенет. Он то каже у једном чланку, из којег ћу навести следеће место: „Добар роман засвива се на уобличавању карактера и ни на чем другом... стил, радња, оритиналност, схватање, све је то важно. Али ништа није ни приближно тако важно као веродостојност карактера. Ако су карактери реални, роман има изгледа на трајан успех. Ако то нису, отићи ће у заборав“...

И он долази до закључка да ми данас немамо младих романсијера првог реда, из простог разлога, што се нису показали способни да створе карактере, који су реални, истинити и уверљиви. То су питања, о којима бих ја данас, са више дрскости него

обазривости, хтела да говорим. Хтела бих да изнађем на шта ми

мислимо кад говоримо о „карактерима“ у роману. Хтела бих нешто да кажем поводом питања о реалности, које је набашцио Арнолд Бенет. И најзад хтела бих да наведем неколико узрока

1) Предавање из године 1924. о

2