Naša književnost

А. Бенет и госпођа Браун. - | 419

ћ

кад би човек ишао тим људима да их моли за разјашњење како се пише роман, како се праве карактери, да би то било потпуно исто као кад бисмо отишли неком обућару и питали га како се прави часовник. Молим вас, немојте помислити да се ја овим писцима не дивим и да не ценим њихове књиге. Они ми изгледају од велике вредности и чак врло потребни. Има времена у којима је важније имати ципеле нето часовнике. Али да не гово-. римо више у сликама већ обично: мишљења сам да је после стваралачке продуктивности викторијанске ере било потребно, не - само за књижевност већ и за сам живот, да се напишу оне књиге које су Велс, Бенет и Голсворти потом заиста и написали, Али како су то необичне књиге! Џонекад се питам да ли их уошште можемо назвати књигама, јер оне остављају једно чудновато осећање непотпуности и незадовољности. Да их употпунимо, осећамо се принуђени да нешто предузмемо, да уђемо у неко удружење, или чак да испунимо чек. Тек тада се стишава осећање неког немира; књига је довршена и можемо је оставити на полицу с књигама и више никад немамо потребе да је читамо. Ни- · је тако са делима других романсијера. „Тристрам Шјенди“ и _„Охолост и предрасуда“ потпуно су завршена дела, и мирно остају затворена у себе. Она не постављају никакав захтев да нешто предузмемо, једино жељу да обе књиге још једном прочитамо и да их боље разумемо. Можда је разлика у томе што су се Стерн и Џен Остен интересовали за суштину ствари, за суштину карактера, за суштину књиге. Стога је све у књизи, а ништа ван ње. Али писци едвардијанске епохе нису се ни у ком случају интересовали за суштине карактера или за суштину књите, Њих су интересовале ствари које су биле ван. Отуда су њихове књите, гледане као књиге, биле непотпуне и захтевале су од читаоца да их он активно и практично за себе довршти. Можда ће ова тачка бити јаснија ако узмемо ту слободу да у купеу замислимо једно мало друштво: Веле, Голесворти и Бенет возе се са госпођом Браун у Ватерлу. Госпођа Браун је била, каошто сам рекла, сиротињски одевена и врло мала. Изгледала је утучена и пуна брита: Сумњам да је била оно-што се може назвати образована личност, Х. Џ. Велес би из свих тих симптома бр= зином коју ја не одобравам извео закључак о неприступачности нашет школовања. Он би одмах на прозорском окну пројектовао изију једног бољег, свежијет, веселијег, срећнијег, пустоловнијег и витешкијег света, визију света у којем нема овако загушљивих вагона и оваквих мрзовољних старица, једног света, где бродови из бајке доносе тропско воће у осам сати у Кембервил,_ У којем има јавних дечјих вртова, водоскока, јавних библиотека, ручаоница, дворана и јавних свадба, где је сваки држављанин великодушан и отворен, пун мушкости и диван и више или мање онакав какав је сам господин Х. Џ. Велс. Али нико ни издалека не личи на госпођу Браун. У царству утопије нема таквих