Naša književnost

430 Књижев ност

_ Потомци чудног споја племенске заједнице и ПРИ Ра сељачке републике,

Широко, ћошкасто лице са чупавим, тесно сраслим обрвама и лукаво радозналим тамним очима разгледа нас са устезањем. Меснати, снажно извијени нос, као у јастреба, седи над мало наниже повученом горњом усном, подељеном једним ожиљком. Снажне, нешто бруталне браде, истурене унапред, почиње да трито-

веда издалека. То је историја лутања и доживљаја људи који су.

се отиснули са обале да потраже срећу. Легенде о онима који су успели, о копачима злата у Јукону и о Паштровићима који су били ловци мираза, о лепотану са обале који је својом мушкошћу нашао неку богату мелескињу. А када је она умрла, оженио се њеном сестром и добио још један огроман мираз. А онај краљ поморанџа — сигурно сте о њему чули — био је пуки сиромах када се иселио, а сада је један од највећих власника плантажа.

— Једаншут — каже — био сам на праници врло велике среће. То је било у Америци. Био сам млад и зарађивао сам тешким радом двадесет и пет долара дневно. Хтео сам да надмудрим срећу и да се оботатим брже но што се може поштеним радом. Волео сам коцку и купио сам акције неких златних рудника. Стајале су неколико долара. То је било године великог земљотреса у Сан Франциску. Једног дана дође ми неки пријатељ, трговац, и рече ми: „Имаш четрдесет деоних акција. Продај ми их. Нудим ти четрдесет хиљада долара.“ Ти си добар човек, одговорио сам му, и имам поверења у тебе. Знам да немаш намеру да ме оштетиш. Али, ако акције вреде четрдесет хиљада за тебе, вредне су толико и за мене... Преконоћи дошао је велики земљотрес. Многе банке и консорције пропале су. Џреконоћи моји папири постали су безвредни. Ни четрдесет долара нисам добио за њих. Тако сам многе шансе у животу пропустио. Али, ово је била највећа... Као испирач злата радио сам врло кратко у Јукону. Било ми је јасно " да пролетер никада радом неће доћи до великих новаца. Неколико година у рудницима злата и пропао си. Тада сам отворио гостуио= ницу. У њој су ми копачи злата предавали своје злато. У тој гоетионици могао си поручити све оно чега у свету има за јело и пиће. Авиони су доносили најфиније врете меса и поврћа на леду. Пренос је био скуп а и роба, али је посао ишао сјајно. Док ниј дошло до Балканског рата.

Био сам млад и вреле крви. Мислио сам да се срећа увек може присиљавати. И тако сам оставио посао, вратио се добровољно кући и отишао у рат.

Под тамним, густим, чупавим обрвама. гледа У неку невидљиву земљу, земљу његових снова и његове среће, док је сам узалудно лутао по свету и празних руку дошао на праг старости.

— Водићу вас у моје село, — каже. — Показаћу вам цркву, гробове и кућу. “

«