Naša književnost

". Као роса . - ДАТ

=

Послуштла сам је — и одмах је све прошло; можда и зато јер сам била срећна што је Јелка проговорила: умне је од пд= ласка из града — до тога тренутка.

Пред вилом у којој је требало да отседнемо дочекала нас је власница, удовица неког чешког капелмајстора, и одмах почела да нас уверава како. ћемо се код ње осећати као код своје куће. Имала је вештачко зубало које јој се при говору јако померало = и то је на мене учинило најјачи утисак од света што сам доживела тог првог дана на селу.

Тек сутрадан почела су да ме привлаче и друта чуда. Шуме четинара која се пружала одмах иза куће, ливаде пуне пољског пвећа, бубе, птице, веверице, овце и краве — све ме је то толико очаравало и збуњивало да сам првих дана готово заборавила на оно што је претходило моме летовању с Јелком. Могла сам лако на то да заборавим и због тога што је Јелка, колико се сећам, тих првих дана била необично мирна и ведра. Играла се и -смејала са мном и старала се о мени са много нежности, као нека добра. старија сестра. Кад размишљам о томе данас, чини ми се да НЕ и Јелка тих дана, бар понекад,“ “заборављала да. је већ

„велика“ и „девојка за удају ... Лутке су добиле у нашој соби свој кутак. И ма да је таздарица виле „Јаначек“ кувала доста шкрто и једнолично и често нас опомињала да не смемо да чинимо ово или оно — да трчимо низ степенице, да уносимо у кућу рапрат и шишарке, да прескачемо њен конопац за рубље, да дајемо млека њеној мачки, — мени су се ти први дани летовања с Јелком учинили као испуњење свих мојих детињих снова.

Колико сам Јелку заволела, најјасније ценим по једном сеЋћању — које ми је увек било помало нелатодно и стидно... Прве недеље после мог одласка дошли су да ме обиђу мајка и ујак. Дошли су возом, натоварени завежљајима: донели су ми још одела и још један покривач, — госпа-Коса им је рекла да су под планином јутра, вечери и ноћи врло хладни —, мајка ми је испекла пиле и умесила колаче „који могу да стоје“, а купила ми је и једну играчку коју сам дуго прижељкивала — шарену лопту у мрежици од свиле... Ја се тој посети нисам надала. Када су прашњави и уморни од пешачења стигли са станице до виле „Јаначек“, ујак и мати угледали су још са баштенске ограде за њих необичан и диван призор (о томе су после годинама причали): ја сам лешкарила у љуљашци од конопца везаној између два бара, а Јелка је седела до мене у плетеној наслоњачи, читала и благо ме, једном руком, љуљала. Тек пошто се нагледала _ ове слике, мати се тихо јавила Јелки. А Ја сам се тргла тек на Јелкин узвик:

= Милице, види ко ти је доштао!

Скочишта сам с љуљашке, угледала мајку и ујака и осетила само тренутно радост — одмах угушену чудом нелагодношћу: „Зашто су дошлиг Шта ће они овде“ И тога немилог и неза-

»