Naša književnost

456 5 __ Књижевност

И сетила сам се да сам већ једном давно, кад сам још: била дете, наслутила ту лепоту... Да, било је то оног лета које сам провела са Јелком Хапи-Јевтића, девојком златне косе и модрих очију. Памтим... Те сребрне летње ноћи ослободиле су и Јелку стражај и обзира, ослободиле је разума... |

Мени још: није било седам година, и те ноћи, ма како биле мађиски лепе, доносиле су ми чврст и дубок сан. Па ипак знам да се Јелка тих ноћи искрадала из собе и да је после дуго није било. Ујутро, кад бих се пробудила, она је мирно спавала у својој постељи и мени се чинило да сам сањала како је ноћас, као сенка, на прстима напуштала собу. –

Једном, сећам се, пробудила сам се сва у сузама. Напољу је тек свитало, а Јелка. је, одевена, седела на ивици мога кревета и брисала меким прстима сузе с мојих образа.

= Лудо мала, што плачеш, шта ти јег — питала ме је шапатом. = Што... те нема! — јецала сам је. = Ја те зовем, а тебе нема..

— Пи си то сањала. Видиш да сам ту. и се) де

Ја сам била срећна што ме њена рука милује и зато готова да јој поверујем све, чак и да сам сањала што нисам..

Али моја тобожња сновиђења добијала су одређен смисао и кроз друге промене у Јелкином понашању. Јелка је сад доцпкан устајала, па се дешавало да се до подне с Дучом и не видимо. После обеда она се опет одмарала. Водила ме у шетњу тек када би сунчеви зраци већ косо продирали у шуму. Дуча нас је чекао увек на истом месту. Онда смо до вечери шетали у троје, као и пре. Али сада се они више нису устручавали да преда мном, чим се нађу, испреплету две мишице и десет прстију и да тако, чврсто припијени једно уз друго, иду кроз шуму. У разговору су сада тепали једно другом — „душо, срце, срећо“ — и називали се бесмисленим именима која су ме потсећала на моја тепања луткама. Кад бисмо застали да се одморимо, они би легли у траву тако да се њена глава некако увек нашла на његовој мишици или његова на њеном крилу. Она му је миловала косу, он је љубио њене прсте, један по један, а све то као у безазленом, детињастом разговору. -

У мени је, поред радозналости и чуђења, расла и љубомора. И све сам више губила вољу да се ипрам сама, све сам дуже остајала уз њих, између њих.

жожож

Једног предвечерја — које никад нећу заборавити — Дуча је био преко обичаја мучаљив и намрштен, Дуго није ни са Јелком проговорио. Лезжао је наузнак и гледао у небо, као да прати кретање облака. (Дуча је био први човек који ми је у облацима ,