Naša stvarnost

MOSTOVI '

I

Ima još mostova i drugih koji gaze balkanske reke, Nad vodama koje teku kroz meso balkanske zemi Je; Mostova što gnječe kroz levak n Jive i prostrana polja Da drumovi carski ne stanu

I ne stuknu državne mreže

Pred debelom bezbrižnom vođom.

Danima, kroz čitava leta,

Na mestima gde su reke iz Rodopa i dinarskih gora Klale smernice moćne i kidaje vene profita,

Vukli su umorni ljudi iz podvodnih balkanskih šuma 1} njihove skučene žene

1 njihova mršava marva,

Vukli su golema stabla ji tesali najtvrdju gradju Da spoje obale strme i vežu razjapljenu zeml ju.

„Stizali su i drugi ljudi sem ovih krotkih. sel jaka

U kotline gde su vođe mekšale čvorove novca: Radnici gonjeni gladju iz varoši ; dalekih sela,

+} danima, kroz zime ji leta, vezivali betonsko gvoždje, Kopali korita rečna i valjali kamene stene

Da reka stane na noge,

Da zemlja postane kraća,

Da niču iz prosutog znoja nesite pečurke novca.

Izrasli su mostovi tako iz tople iscedjene krvi,

Iz najbolje ljudske krv].

Iz pluća izgrižena zimom i oporim maglama noći, Iz tvrdih kvrgavih nogu do kolena oglodanih muljem, Iz leševa napetih i gnjilih u pesku i vrbama rečnim, Izrasli su mostovi vitki i nude svo Ja široka pleća,

1 nude svoje odmorne noge,

Svoje mlade sav;itljive kosti

Da predju vozovi hučni

1 pronose putničke snove,

Pronose tovare robe

„Nad debelom bezbrižnom vodom.