Naša stvarnost

"4 NAŠA STVARNOST

imali mogućnost da postave zahtev za svojim ekonomskim oslobođenjem a po gotovu ne za udelom u kulturnim dobrima, — današnje narodne mase postavljaju i ostvaruju oba ta zahteva.

Ako pogledamo uslove i oblike u kojima se muzika u današnjem društvu izvodi, moramo priznati da ti oblici trenutno Tisu nimalo ili su vrlo malo podešeni za učestvovanje narodnih 'slojeva u razvoju umetnosti i kulture uopšte. Koncertne dvorane, pozorišta i ostale muzičko-umetničke priredbe zatvorene su među zidove i nepristupačne narodu. Njima se danas koristi samo neznatan deo naroda. Kako međutim čitav narod učestvuje u izgradnji i održanju kulture, to se po sebi razume da je njegovo pravo na učestvovanje u iskorišćavanju plodova te kulture i te umetnosti izvan svake sumnje. U današnjim prilikama međutim narodni slojevi ostavljeni su, što se muzičke umetnosti tiče, u kulturnom mraku. „Na pomaganje umetnosti, pisao je nekad Tolstoj, troše se u Rusiji milioni u vidu pomoći alkade'mijama, konzervatoriumima i pozorištima i ako se na narodno prosvećivaje izdaje jedva stoti deo od onoga što bi trebalo

da se izdaje za razna sretstva sveopšteg narodnog vaspitanja. U.

Francuskoj se na umetnost troši oko osam miliona franaka (državnog novca). Tako isto u Nemačkoj. U svakoj većoj varoši podižu se ogromna zdanja za muzeje, akademije, konzervatoriume, dramske škole, za pretstave i koncerte. Stotina hiljađa radnika-drvodelja, zidara, tapetara i t.g. provode svoj život u teškom radu, a sve zato da podmire potrebe umetnosti, te prema tome teško da postoji koja druga čovečja radnja, izuzimajući vojske, na koju bi se trošilo čovečie snage više nego što je la.” „Stotine hiljada radnika provodi svoj život u teškom Tadu da bi samo jedan deo mogao dostojno živeti, kulturnim životom”.

Treba li još jednom doći do zaključka da tu umetnost koja živi od čovečijeg napora i od narodnog novca, treba zbog toga zabraniti? Očigledno ne. Pravilan zaključak je zahtevati da se 'umetnost i kultura kao posredni proizvod naroda vrate narodu samom. To znači demokratizirati umetnost, demokralizirati · kulturu.

Odlika današnje muzičke umetnosti koja prevlađuje je međutim u tome da sadržaj ne crpi iz problemalike žive druŠtvene stvarnosti. „Za ogromnu većinu naroda naša umetnost koja mu je nepristupačna po svojoj skupoći, tudia mu je isto tako i po svojoj sadržini, zato što izražava osećaj ljudi koji su daleko od, celokupnom narodu svo jstvenih, uslova života”. „Tako za iskrene ljuđe koji umeju misliti, ne može biti nikakve sumnje da umetnost viših društvenih slojeva ne može postati "umetnošću celoga naroda”. (Lav Tolstoj: „Šta je to umetnost”). str. 30. Postavlja se pitanje dakle, koja je to umetnost ma koju narođ ne samo ima pravo već i za koju ima interesa?

ROE