Naša stvarnost

PISMO IZ KANTINE

Sedimo u inžinjerskoj sali rudarske kantine. Pred otvorenim prozorom velika i Tamna zavesa šume. Korito reke, crno od melalnog praha rude, jedva se nazire ispod poslednjih rudarskih kuća. Senke dimnjaka tfopionice zaklanjaju horizont, put i prostranu, sivocrnu haldu, načefu bujicom poslednje provale oblaka.

Sedimo u kanfini nas dvojica. Miriše jodoform jedne slomijene i modre ruke. Radio donosi iz daljine isprekidane reči neke melodije zalutale u ovaj kraj. Na zidovima, šareni pejzaži ne bude nikakve uspomene. Afiše i opomene rudarima izlišne su, iako izgledaju zabrinute. Uopšte, pred noći koja se neoselno spušta, koja pada kao crna ruka na pleća freće šihie, pred prekinulim rečima, pred isparenjima jednog proleća, pred onim što se dogodilo nedavno, šfo će se sufra, ili možda sada ponovo odigrali, šlo je fu kao vazduh i ovaj oflužan zadah jodoforma, pred naslućenim prisusflvom neizvesnosli u crnim galerijama frećeg revira, sve je izlišno i bespomoćno do gađenja.

Ja čekam vreme smene; on želi da se ofrese jedne večeri. Još koji trenutak pa će se upaliti sijalice u kantini, zatim veliki crveni signal na rampi. Odalle idemo dalje bez reči. Nekada je u OVO vreme slfari šlajger u dnu kantine ponavljao do beskonačnosfi reči svoje pesme:

Ako popiješ svoju platu pre nego što je zaradiš sa osmehom se vraćaš u dubinu od 600 metara.

Danas nad njim leži deset stopa rudarske zemlje i kišno. veče. Nasfala su nova vremena; ruše se stari zidovi; u brdo smo zašli više nego šlo se iko nadao; odavno smo već pod rekom; pre mesec dana izneli smo mrtvu celu jednu šihtu, a prošlog ponedeljka najboljeg štajgera. |

Dvadeset? godina pod zemljom, metan, ugljena prašina i blokovi, sfropoštani i polomljeni osigurači, podgrade, voda koja iznenada i mučki nadolazi, tuče u kanfinama, glad i dani bez posla, oslavili su na njegovim rukama svoje gadne brazgotine. Modrice i rasekofine na licu davale su mu čudan izgled uveče, kada je, kao i svi ostali, osvetljen rudarskom lampom, čekao u redu da smeni sfaru šihfu. Zadržavao je dah, da se ne osekhi miris rakije, i odgovarao jamskom inžinjeru pokretom ruke. Mnogi su odlazili, smenjivali se, ostajali kao velike crvene mrlje na ugljenom podu polkopa prifisnufi srušenom favanicom ili zgnječeni sastavljenim zidovima, izvijenim i nabranim kao da su od kar-