Naša stvarnost

OLUJA NAD ŽITIŠTEM [Odlomak iz romana]

Kao nabujala rečica kolrljala se masa velikom Vašarskom ulicom. Kod Moginovog bircuza i carinske barake izlila se u vašarište. Pusti krug, zatvoren kržljavim drvećem, sada ispunjen tribinama i klupama, postajao je sve puniji svetom, kao neki basen u koji se uliva teška, masna fečnosi što se preliva u mnogo boja.

Čak do Grobljanske bare, čak do Melinog groblja poliskivana je masa. Policajci uštogljeni u mundirima i u belim rukavicama gurali su ljude koji su im se činili sumnjivi.

„Pade žena u nesvest! Ljudi, fa imajfe malo obzira!” mlatarao je jedan mlad čovek sa šiljalom plavom bradom pored žene koja je stenjala u fisci, zatvorenih očiju.

„Jaoj, ta nemojte da mi ugqušile dete!” vrištala je jedna punačka žena sfegnufla u korsef, dižući sebi s mukom dete koje je uplašeno cvililo.

Na vašarišfe ispunjeno šarenim odelima i šeširima pada snoplje žule sveflosti, izmešano sa zvučnim krpama fanfare.

Uzbuđen, Svetozar je zverao na sve slrane široko ofvorenih očiju. U svom belom mafroskom odelu sa teget kragnom, koje je dobio za završetak frećeg razreda osnovne škole, vrpoljio se među fefkama, kao da je pijan od ovog mnoštva i ftalasanja mase. U sebi kao da je stalno, mehanički ponavljao, kao neku furmulu: Baš fino što su me doveli iz Mariendorfa, baš fino što su me doveli u varoš.

„Sedi mirno, obešenjače, izgužvao si mi haljinu!” Tinka nabusito gladi haljinu, prelazeći rukom preko prkosne obline svoga fela. Visoka, sa ponosnim držanjem, kao da izaziva sve? samopouzdanošću svojih bleštavih dvadeset godina. Prodrmusala je malo Svetozara. On se začas pripio uz nju, kao za izvinu. Tinka bi Svetozara katkad histerično grdila i šamarala razdraženo, bez razloga. Drugi put, opet bez razloga, počela bi ga grliti i milovati. I od fih šamara i od fih milovanja dečka je uvek prolazio neki drhtaj, porumeneo bi po celom felu, i uz oštro bockanje kao iglicama orosila bi mu se koža sasvim finim kapljicama znoja. Kao da tone u neku jezivo slafku dubinu.

Dodir rođake pojačao je uzbuđenje živim mnoštvom; Svetozar se feško savladjivao da ne vrisne. Ali sedeo je mirno, kao miš u rupi, umesfo pokrefa koji su mu se namefali u svakom udu samo mu je srce lupalo kao mahnito, silno i oštro, i samo su mu velike crne oči frčale ovamo-onamo u dupljama.