Naša stvarnost

100 JOVAN POPOVIĆ

su famne oči šibale užagreno ispod obrva. Bilo je lepo, skoro kao kad je gledao prvi aeroplan kako pokušava da leli; irčao je po vašarištu, pa je fek uzleleo i ostao dosla dugo u vazduhu. Osobito je lepo kada su svi počeli da marširaju u raznim figurama i da izvode pokrete na isti takt. Slično kao kada se deca igraju, samo mnogo smišljenije i složnije. Ali zašto su ovi odrasli ljudi tako uzbuđeni, da skoro plaču, i šapuću nešto među sobom kao da govore o nekoj lajni.

Sa sedišta su se dizali uzbuđeno i kao na silu opet se spuštali. Kroz šuškanje hartijama od bonbona i mahanje lepezama, kroz bacanje pogleda i primedbe, probijala se neka svečana usplahirenost.

„Ovaj Vidovdan će osećali Ausfrougarska kao nikad. To jedinstvo svih Srba... Zadrhfaće ...”, šapulao je šištavo i neholice glasno sveštenik sa naočarima na fankom nosu, sa nervozno drhfavim licem i brkovima i bradom kao požuflelim od dima cigareta što ih je uzastopce pušio.

„Morali su ipak da dozvole proslavu na vašarišlu, a nisu hteli. Osećaju nešto, boje se. | onaj je olišao u Sarajevo da nešlo izbalansira. Jeste li čuli nešto iz Sa —" brzo je prekinuo i uplašeno se osvrnuo dežmekasfi gospodin pored popa.

Svešlenik je nešto nečujno govorio. Zagledali su se u zvaničnu ložu, gde je sedeo gospodin ufitiljenih smeđih brkova, utegnuf u „franc-jozef”, i shrogo zverao iz nepomičnog lica. Iznad njega nevidljivo je stajala slika bradatog Franc Jozefa, a iza njega jedan velik, dobro udešen mehanizam, čije su sumnjivo zvrjanje već neki nazirali, predviđajući defekt.

Sokoli su završili marširanje i pokrefe rukama i nogama. Sad su u raznim grupama skakali na sprave i vrteli se, da je deci stao dah.

Posle je jedan prosedi čovek, u sivkastim. pantalonama, crvenoj košulji i dolami sa gajtanima, obešenoj o jedno rame, sa perjanicom koja mu se na glavi fresla pri govoru, ustao i govorio nešlo šfo se razlivalo u žamoru i feškoj gustoći popodneva. Iz mnogih reči iskakale su „,naš narod”, „Kosovo”, „istorija”. Gospo= din u loži mrgodio se, i neki čovek olišao je da šapne nešto govorniku. Kad je ovaj, raširivši ruke i zavalivši glavu, uzviknuo: zdravo!, zagrmelo je sa svih slrana: zdravoooo. Muzika je frešlala iz svih snaga „Oj Sloveni, jošte živi...” |

Sunce je lilo teške žute snopove, znoj se lepio po ljudskim telima, a prašina se spušfala na faj vrući junski dan.

Ukočilo se sve u fišini posle ovog pljuska uzbuđenja.

Tišina, kao opredmećena, ležala je na svima, i još se nije rasprštala.

Odjednom, jedan policajac na konju je progalopirao preko igrališta, ka loži gde je sedeo gospodin u franc-jozefu. Konj mu se zapenušio, policajac je usplahireno micao laktfima, kao u panici, i digao ruku u vis kao da hoće još pre svih reči da zaustavi