Naša stvarnost

102 JOVAN POPOVIĆ

darmi su ih gurali. Tinka je, osvrćući se, spazila Malinića kako ga vode. Zafresla je glavom i uzdahnula.

Jedan policajac je s mukom isfakao crnu krpu, kao improvizaciju crne zaslave, na fribini. Sedišla su sad stršala prazna i gola, kao klupe u nekom razredu iz kojeg je požar isterao decu.

Vašarište je već bilo skoro prazno. Mnošivo se ulivalo u Vašarsku ulicu i razgranjavalo u male ulice. Vazduh je freperio cd mnogih razgovora koji su se sad fek nekako osmelili. O, o, o, ta ko bi fo i sanjao. Gospodo moja, ne, ja još uvek ne shvatam,

časna reč... Slrašna sivar. Ko zna šta će se iz toga izrodili. Dobro zacelo neće... Ama kažem ja već poodavno da miriše na barut...

Iz grada valjalo im se u susret jezivo brujanje zvona sa obe crkve.

Sa boka fijakera, pored ravnodušnog slarog kočijaša, Svelozar je video kako ide povorka vezanih. Pred svima koračao je mladi učitelj, dignute glave, još uvek u vežbačkom odelu.

Kola su se zaustavila pred kapijom. Tinka i Makra nisu ni hlele da silaze, samo su uz usplahirene reči skinule Svetozara. „Manfe, najbolje odmah kući, sve je danas okrenuto tumbe!” Kočijaš ih je, ravnodušno, mirno pušeći lulu, odvezao.

Kao šfo se le vesli šire neobjašnjivo, porodica je već bila u uplašenom uzbuđenju. Ovako, slučajno baš iskupljena sa raznih strana, porodica je izgledala kao da se sastala za neki pogreb. Malti Svelozareva uzela je njegovo mršavo lice u svoje punačke, ispucale dlanove, i gledala ga malim blagim, plavosivim očima u malo podbulom licu, sa nežnošću i sa sefom kratkovidih: „,Jesi li se uplašio, srce moje?”

„Pa, jesam. Ali ne znam šta je lo bilo.”

„Ne razumeš fi to. Budi srećan što ne razumeš.”

Teča Benedek, koji je sa mladom ženom, pošto je propao sa malom apofekom u jednoj selendri, došao u tazbinu na odmor, zario je glavu u dlanove i glasno ridao, frzajući svojim širokim uglastim ramenima i klimajući četvorouglastom glavom. U jednom od svojih nastupa velikoga gesta, diveći se sam sebi, potomku gorde dženfriske porodice iz Ečke, skinuo je sa prsta veliki porodični prsten za pečale i bacio ga u jedan ugao. „Moj prestolonaslednik, koji me je polapšao po ramenu kao ajnjeriger frajviligera! Nek ide i moj prsten za njim”. Ali je prsten digao posle deset minufa, i za čudo našao ga je odmah. „Sramola me je što sam postao rod sa svojlfom ubica moga prestolonaslednika!”

„Gle, gle, sramota ie je. Pa da, ofmena gospoda, olfac „nemeš” slanuje u dvorcu — sa frskom na krovu, uz baru. Nemoj fi da se izmofavaš, znaš fi šta si dobio kad si se orodio sa našom familijom. Nisam fi ja kriva što si sve već sad profućkao”, brecnula se na njega energično baba Sveftozareva.

„Micsoda, mit mond?” pilao je Benedek kao da ni reči ne razume srpski, iako je inače ponešfo nafucao.