Naša stvarnost

JEDAN ČOVEK NA PROZORU 115

Ne, ne! Nijedne više staze

One su još samo u brazdama na mojim tabanima ostale.

O kako bride! I peku.

Kako sevaju žive, te nabrekle, te utisnute staze

O, što se svi ti naslagani putevi na fabanima mojim toliko razderani vide!

Da ih zamočim u reku,

unakažene,

i da ih lečim, da ih vidam tek oniklom i mladom travom!

... Kakav je to bat? Ko to tako bolno drumovima mojim, pored Careve Ćuprije, vuče se i jedva ide? Ko? ..

MALO DOCNIJE. POSLE KAŠLJA

Još sam razapet na prozoru. Vetar je opustošio nebo.

Iz bunar-sunca, koje je postalo crno i ogromno izraslo, usadjeno u nebo, izviru krti zraci, odvojeni, ubilački i metalni, što se kosi i niski zabodu u reku, u zatrpano koren je, u šume, u zidove kuća debele i bele, i hrane se i nezajažljivo sokove u prostore vuku, vuku, vuku, i do nesvesti nas piju.

A ispod iglica i tog strašno napetog Sunca, što se halapljivo hrani i neprestano se nadima i raste, beskrajne mrke oranice, masne, pune belih žilica nežnih i mokrih, i presečenih glista, i prostrane legle kuvane močvari, i dalje, iza Fruške Gore, u tankom mlazu i groznici — to su najviše trave! — i čamci neki ko Ji vodama plove, i jezici ljubičasto-crvene šume — nad njima ptice — pa opet novo brdo i drugo, mrko, i nekakve otrovne reke žute | zelene, ukopane u Zemlju o kruglu, što se račvaju daleke u bezmernim perspektivama kroz naslagane elasne prostore i ustukle daljine.

O, kako ovo čelično Sunce bolnički siše! Svaki je zrak, izdvojen, pao, ostavljen, na izgladnela sela, na modru vetruštinu ovu što se nadvila nad gradom, nad musavim blatom, što kida izmučene nerve, što se za periferiskim plotovima pritaji, gde su snopovi Sunčevih zrakova usamljeni pali na razdražena vetrom i unezverena čela, na nepoznata, na prljava i iznošena odela, na asfalt, na sulude litije i ripide, na lažljive zborove i kulukom i knutom šibane provinciske povorke.

Zrak suv i od metala, što se zabo tamo, u svako stablo, u svaki list šume, u natrulo bilje, u svaki koren i travku.

Zrak što je pao na prugu

zrak-igla što je ostao na kućnom pragu

zrak koji se u dosadu, leden i krt, zario, u prizemhnu i blatnu melianu, u razlivenu baru, u železničke stražare i skretnice što stalno zvone, utonule u neku mamurnu zoru, udal Jene i puste stanice, užasno same.