Naša stvarnost

FRAJA

“. Pe. 0

FEBRUAR 1938

BRANISLAV NUŠIĆ

Branislav Nušić je umro. Njegova smrt je odjeknula u narodu, odjeknula je naročito u redovima „kulturnih „radnika, nerazdvojno vezanih za svoj

narod. , Nušić je medju njima bio ; najagilniji. Uvek bodar i krepak, uvek spreman da se svomi svojom snagom založi za kulfuru, za slobodu „kulturnog stvaranja, za slobodu i nezavisnost kulturnog „trudbenika. „Kroz punih sedam stotina gOdina mi nismo uspeli da književnost, kao najviša duhovna pojava, dobije u nas ono mesto koje joj pripada i da se književnik kao stvaralac „postavi bar jedan korak ispred mnogobrojnih rušilaca kulture kojima obiluje naše društvo”. Tako je Nušić, 1935 godine, zahtevao bar minimum tolerancije za kul-

furu i njene žive nosioce.

Književnost je za Nušića bila pre svega orudje slobode: »Ako je književnost izraz duha jednog naroda, ona mora biti zatočnik slobode toga duha; ako je književnost izraz uzvišenosti u čovečijem duhu, uzvišenost se ne uznosi pod pritiskom sile... Književnici i umetnici, krčeći puta svojim. izražajima, upućeni su da budu saradnici onih pokreta, koji se bore za Široka prava naroda i za prostranu slobodu bez koje bi ta prava bila iluzorna«. (Iz Nušićeve izjave listu 1936).

Nušićevi savremenici i saradnici nizom sledećih izjava ocrtavaju jasno njegov lik i njegovu stvaralačku putanju. »Naša Stvarnost«, čiji je on bio jedan od prvih saradnika, donosi ove izjave koje srastaju spontano u portret Nušića, onakvog kakvog ga vide njegovi savremenici. Verujemo da je to najiskreniji rastanak s velikim piscem.

Kao uvod u te izjave, donosimo njegove reči, izgovorene na osnivačkoj skupštini Udruženja umetnika, naučnika i pisaca. A te reči su, uistinu, njegov kulturni testament, kulturni testament čoveka koji ima nešto da kaže onima koji će produžiti tamo gde je on stao.