Naša stvarnost, 01. 06. 1938., str. 108

104

B. H. ANDEN

Lelo je sfvaralo od drveća slike, A zima ih prefvarala u brodolom; Biciklom je išla na večernje mise, Sa zakopčanom kragnom pod grlom.

Prošla je pored jednog ljubavnog para I zaobišla ga sa strane,

Prošla je pored jednog ljubavnog para, I nisu joj rekli da stane.

Gospođica Dži je sela u ugao crkve i slušala kako orgulja svira kao san, A hor je slafko, slatko pevao,

Dok je izumirao dan.

Vikar je zafim na govornicu stao, A ona je izgubila dah,

Svojoj pridici temu je dao: „Grehu je plata smrt i prah”.

Gospođica Dži klekla je na zemlju, Klekla je na svoja suva kolena: „Gospode, ne navedi me u iskušenje, Nek budem devica za sva vremena”.

Dani i noći prolazili su pored nje

Kao valovi oko napuštenog rta,

Al jednog dana ode lekaru

U zakopčanoj haljini, smežurana i krla.

Olišla je biciklom do lekara

| zazvonila sfidljivo na njegova vrata. „O doktore, doktore, boli me iznutra, Tu mora biti kvara”.

Doktor Tomas pregledao je odmah, Pregledao je dobro, pažljivo i vešto; ! reče, vratima kad su pošli:

„Zašto ranije niste došli!?”

Pregledao je dobro dokfor Tomas, I vrteći glavom fihim glasom reče: „Gospođice Dži, fo je rak u jetri, Vi ćete skoro umreti.”

A kad dokfor Tomas za večeru sede, „Slušaj, moja draga, svojoj ženi reče, Večeras je bila gospođica Dži,

Bojim se, umreće . .