Naši na Korzici : putopisne crte : sa 85 slika u tekstu i kartom Korzike. Knj. 1

Наши на КоРЗИЦИ 127

Јануара 1794, кад су острво заузели Енглези, ђенерал Казабјанка, командант Ајачија, непознавајући добро Грке, а тражећи ослонца у туђој земљи, пригрли их и смести поново у Гаргези... Већина од њих потписа акт о одрицању на земље, на које су полагали право становници Вика; али доцније ђенерал Бертје, силом их настани на спорно земљиште 1811. Овај акг француског ђенерала дао је повода новим немирима 1814, који је много грчких живота однео. И најпосле, на крају, Корзиканци им нису Остали дужни за њихове раније издаје...

— Сад овде више нема Грка; чак су се и приче о њима изгубиле: Корзиканац о њима нерадо говори, јер сваки предањем зна за њихове издаје из године 1729, кад су игнорисали устанак корзиканских Патриота противу ђеновљана и борили се противу њих... Овде се и сада у народу прича, да су они били једна напаст за ово острво, јер су грамзили за златом од часа кад су на њ ступили ногом, па све до последње минуте док нису одавде изчезли... Њихов се говор овде више не чује. — Острво је данас на свагда спасено — од грчког присуства...

Суморан од овог сазнања о Грцима, који су онолике пакости учинили мојим драгим Корзиканцима, — кренуо сам даље, хтео сам брзо да напустим ово место, да га заборавим и да га никад више не споменем... Жалим племенитог грофа Марбефа, што је подигао свој замак у близини њиховој, несвесно, у времену кад су они тамо били. Његова широкогрудост у љубави према ближњима, морала би према Грцима бити са свим другчија, да је добио правилно сазнање о њима...

Журим да одем одавде, са овог кобног места... Хоћу да га избегнем и заборавим... Ни траг од ових црних успомена нећу да остане у мојој души...

— Идем; бежим, само што пре да га напустим...

— На путу од бање Гитаре ка Зикаву, налази се кућа породице Абатучи, једне од најстаријих на