Naši na Korzici : putopisne crte : sa 85 slika u tekstu i kartom Korzike. Knj. 1

10 Мих. М. Ђокић

Бог, велики и милостиви, пригрлио нас је, заштитио; и, ето видиш: ми смо измакли из чељусти смрти!

— Нека је слава и хвала Богу!

Раставили смо се. Изгубили смо се. Пут нас је водио даље. Ево, доспео сам и на Корзику! Овде ===> одахнух... Умор ме је савладао. Моје биће тражи одмора, мира, спокојства... али узаман! Све моје мисли, душа моја остала је на нашој

груди... Она вапије за њом, дрхће и јеца за нашим брдима и пољима, — њима хоће...

Грб Бастије. Тешки су дани што их преживех, нису

лаки ни ови што их сада преживљујем... Удаљен морима од свога дома, далеко, врло далеко од свога родитеља, кога оставих у ропству, — ја не живим: /а живошарим...

Кажу: време све изглади! Није тако! Ево, не дани, но месеци су прохујали, грозни и ужасни, али туга, бол и јад, не могу да ишчиле из душе моје... Васо,

пријатељу мој, цело моје биће плаче и јеца сада...

Гледам свакога дана ове силне наше избеглице, што довде доспеше. Посматрам јадну децу бледог и испијеног лица, без крви и руменила, које однесе глад и тежак пут по гудурама албанским. О, да знаш колико их волим и колико сам им оданг По читаве часове проводим међу њима, по њиховим склоништима и азилима. Доносим им прегршти мандарина и поморанџи. Дајем их овој доброј деци, чији су родитељи, — ко зна где, у путу застали, или на свагда остали! То су наша деца, изданци нашег племена, будући осветници; деца, према којој је судбина била сурова: отела их од њихових родитеља и преко далеких мора, кроз опасност од подводних немани, избацила на ово туђе острво...

— Отржем се, решен: да будем човек, да будем храбар и да стојички сносим терет, који ми судбина додели. Изгледаће ти, можда, и чудно и смешно, сматраћеш ме, може бити, у тренутку, као мекушца, кад ти поверим, да наступе часови, кад морам готово гласно