Naši ratovi za oslobođenje i ujedinjenje. Knj. 1, Srpsko-turski rat 1912. godine : sa 5 karata u prilogu i 18 skica u tekstu

48 М. Д. ЛАЗАРЕВИЋ

мично или сасвим оканили одбране у западној по“ ловини своје европске територије, којој није било спаса. Тамо су, ако ништа друго, могли оставити редифске и нерегуларне трупе, колико тек да заварају тамошње своје становништво и имају чиме занимати Србе, Грке, Црногорце и онај релативно мали број Бугара упућених на ову страну. А све низамске дивизије да су сместа повукли у Солун и одавде превукли железницом у Тракију, да се нађу ближе изворима своје попуне у Малој Азији, могли су ако не оцмах а оно кад тад са тамошњим трупама постићи надмоћност бар над Бугарима у сливу Марице. Но у сваком случају ове би им јединице много боље послужиле тамо, на Тракиском војишту, које је за њих било најважније и на коме би за известан дужи период времена имали посла само са једним од својих противника, него ли овамо у Старој Србији, Маћедонији и Албанији где им је пропаст била неизбежна.

Само што они нису тако ценили тадашњу своју ситуацију. Па, разуме се, далеко су били м од помисли да прибегну овим крајњим мерама. Него напротив, у пустој жељи да се извуку из клопке у коју, овако разапети на све стране, беху запали, а да ипак одбране целокупну своју територију, усвојише друго, за њихову тадашњу ситуацију, понајгоре решење.