Nedelja

Страна 14.

та а морају све моје теорије да се распу у прах и пепео. Што ме највише узбуђује и са чим се никада не могу сложити, то је ужасно незкање и глупа охолост наших наставника који на нас гледају као на нека ништавила и глупаке, као на нумерисане осуђенике у затвору. Наставници, који нам предају верујем, да могу бити одлични кочијаши, чизмари и изврсни кувари и занатлије, верујем да су они можда добри мужеви, примерни оцеви у породици, једном речју прекрасни и племенити Руси; али само помислите какви они могу бити наставници и васпитачи омладине? Не само да немају ни најпотребнијег знања о васпитању омладине, већ чак не могу да увиде шта ми знамо, које они уче. Они су толико слепи, да не могу да виде своје лоше подобности, укусе и наклоности и своје самољубље у првој боји. Они су савршено заборавили своју младост и са свим су изгубили из вида, да су се негда и они налазили у тако исто тешком положају као и ми, Њих ни за длаку не интересује, да ли ми разумемо оно, што нам они предају, а још се мање труде, да упознају наше мисли, .опажања, симпатије и лична осећања. Ми у томе могледу чак савршено за њих и не постојимо. Све мисли и жеље наших наставника управљене су на то, да се што је више могуће приближе државној паштети и да се улизивањем удворе своме претпостављеном, које служе као свеце, шенећи на задњим шапама. Међутим само их погледајте, како уздижу нос и како се кочопере својим положајем и колико смешни изгледају са својим сувише ограниченим знањем! И заиста у колико је наставник већа незналица и неумешнији, у колико мање зна своје предмете — у толико је строжији, надувенији и више захтева од својих ученика. Само један случај. Ту скоро наш полуобразовани наставник географије Рожин израдио је сам уџбеник и уза њ' приложио тако чудновату карту Русије, да би се и саме кокошке морале насмејати. На тој у своме жанру јединственој карти, горе и узвишења претвориле су се у пољске равнице, на живом песку створиле су се непроходне шуме, многа језера и острва са свим су ишчезла, ветике су се реке окренуле назад, укрстиле се међусобом, па изгубивши своје ушће стале уливати у саме себе Једном речју добило се нешто, што обичан ум не може схватити. И шта се деси? Када су овоме двогубо оданоме Русу, знаменитоме гео-

графу, доказивали његово брутално незнање, он нс само да се није посрамио, већ је по стао охолији, самоуверенији, мислећи, да му остали завиде! И после свега овога они се чуде, зашто ми ученици ништа не знамо већ само измевамо своје наставнике. Па како је могуће ћутати, е бунити се под оваким поретком? Зар је могуће не мрзити и не презирати такве наставнике, који не само да нам не дају никаквог озбиљног знања, зато што и сами ништа не знају — већ нам, што је хиљаду пута горе, усађују у наше главе сбрку, која се замислити.не може, скрна* е и претоварују наш дух, калеме на нас такве навике и наклоности, од којих се после целога живота не можемо да ослободимо. 6. децембра. Одавно нисам отварао моју жалосну заветну књигу. Ништа у њу ннсам написао. Чланак који сам јуче прочитао нагна ме да се латим пера. Наштампан у педагошком журналу интересантан и љубопитљив чланак говори о нашој браћи т. ј. о школској омладини, коју непознати аутор ђаволски чибука. Каквих ти још недостатака није нашао он код нас, у чему још не окривљује савремену младеж? И лењи смо и неотесани, заношљиви и развратни, једном речју — нема погрешке и порока у којем би смо ми били невини. Није потребно наглашавати, да је цео чланак једна гнусна лаж и клевета. Истинитост и беспристрасност изнуђава нам признање да ипак у окривљивању нашега строгога судије има много горке истине: Ми, — савремена младеж — имамо у себи мало чега привлачног. Ми имамо тако одвратних црта у карактеру, које потпуно заслужују општу осуду. Али је ипак писац интересантан Занимљиве су оне конзеквенце и закључци, које он изводи из свога излагања. Ако пажљиво пропратимо негову аргументанију и њ г гову сопствену логику излази то: да се сви оцеви, педагози, наставници у опште сва старија покољења одликују јединственим особинама, свима могућим врлинама и прекрасним способностима, а да смо ми деца, — млађе покољење — на против сабрали у себе све грехове оцева и дедова. На крају крајева испало је нешто, што се апсурдом назива, од чега ништа глупље бити не може, као, на пример кад би казао. да су — два пута два — пет. Слабоумлзе пишчево је просто недостижно!