Nedelja

Стран 19

кама, обасули ме благодарношћу зато „што сам спасао младог бродоломпика од пропасти". — Шта сад да се ради? — не упита, већ јекну блед и јако узбуђен Сергије. — Како шта? одговори мати му, зар ти не чу шта овога минута рече твој уважени васпитач? Они су решили да те оставе у заводу само под условом, да ти тачно и беспрекорно испуњаваш све захтеве и правила заводска. Јасно је, да ти је потребно да избациш из главе сву будалаштину, да приљежно радиш и да будеш, што се каже, „мањи од макова зрна". Да, да! То сам и сам знао, да ћете ми рећи, да ћете ви мене саветовати! Али размислите, за Бога, да према моме начину мишљења, каракгеру и наклоностима, у овим страшно заоштреним околностима, које су настале између мене и управе заводске, нарочито сада .-- тражити од мене кротко владање — значило би исто тако као кад бисмо на врелу пећ метнули човека, па од њега тражили да седи мирно и да се не креће. Да, то је апсурд, то је грубост, и страшно варварство! — Дакле' ти хоћеш да те срамно истерају из гамназије и да ти покажу пут? — Не, не ја, већ ви, ви то тражите! Зашто тражите од мене оно, што је савршено немогуће. — Заиста, ти си, као гато видимо, сасвим полудео, те незнага гата радиш! — Разуме се, да сам ја луд, као и сви они, који се оштро разилазе са Фамусовим, Молчалним, и Сколозубома. Бити таквим лудаком то је за мене осо бита част. И баш заго, гато сам ја. као што велите, већ померио памећу, то мије потребно што је могуће пре да ме извучете из друштва наставничког, који још паметно мисле. — Молим вас, објасните ми тако вам Бога, зашто се мој син горди ? — обрати се мени Сергијева мати збуњено. — Зашто он уплеће Iрибједове типове, и зашто се заноси тим трабуњањем? Савршено нишга ие разумем. Моја улога беше врло непријатна као посредника између мајке и сина. Да бих ма како изашао из овог незгодног положаја, предложих узбуђеном Сергији, да се прошета по свежем ваздуху и да мало умири своје раздражене нерве. Мој паметан друг одмах разумеде мој маневар и проговорив још нешто о обичним стварима с мајком — одма послуша мој савет, — Шта му је? — упита старица чим Сергије изађе и лупише спољашња врата. Мене

просто ужасава његово чудновато владање, нарочиго у последње време! Час одједном почне говорити, па и кад томе нема места, о својој љубљеној теми — растројству у његовом заводу; час по читаве дане не можеш му ишчупати ни једне речи, већ се затвори у своју собу и седи тамо као какав пустињак, управивши поглед на једну тачку или, сагнув се над сто, пишући нешто грозничаво са великим одушевљењем. Једном пробудив се позно у ноћ и приметивши светлост у његовој соби, полако провирих кроз кључаоницу. Шта видех? — Сережа, свучен, клечи. Руке скрстио, као при молитви, очи упро негде далеко, уснице се крећу и нешто шапћу, а низ лице непрестано му теку тихо сузе. Сережа, голубе, шта ти је? „Зашто ти још гори свећа? Зашто не спаваш?" Он се стресе, брзо угаси свећу и одговори усиљено мирним гласом: „Ништа, мама.. тек што сам .. било је потребно!" Ово ме је страховито узбудило, па и унлашило. Чак сам хтела идућега дана да шаљем по лекара, али за тим све се стиша и пође својим обичним колосеком. (Наставиће се). ПУТ ПДНТЕ БУРКОША I. Оно да је Дунав променио правад не би се свгт у варзшнци толико зачудио као пронесеноме гласу : да ће Панта Буркош неким послом у Београд. Та да је Панта срескн капетан, поштар, какав други чиновник нди трговац, не би било никакво чудо, ал' овако! Он, Панта Буркош, последњи човек у варошици, што нутн ;цима, који долазе и одлазе лађом, носи пртљаг за бакшиш и другоме цепа дрва и носи воду за кору хлеба, а да му није сестре, Јулке бабице, не би имао ни склоништа — ето, путује послом у Београд. И сад ако поштовани читалац замисли било коју варошицу на Дунаву, у коју је великоварошка култура забола своје нокте, али није још потпу*) Типови које су описали класици. (Пр. прев.)