Nedelja

Страна 2.

ФАОЦИКЛА БРОЈ 113 РОМАН Емипа Ј~аборјоа. (Наставак) — Ах, оче', ти не знаш да је једнога дана настала потреба да избегавам Мадлену. Био сам у очајању, хтео сам полудети. Трудио сам се да је заборавим, па сам наишао на одвратност и срамоту.... Ах, Мадлено. Проспер се за часак разнежио, али је одмах за тим наставио говор са још већом жестином. — Шта ме се тиче што је све противу мене! Ја ћу се или оправдати, или пропасти. Људско правосуђе може да ногреши; могу ме невина осудити; издржаћу казну, али и с робије на галијама вратићу се као честит човек.... — Несрећниче, шта то говориш ? — Говорим то, да сам сада други човек. Мој живот има сада са свим другу задаћу, а то је освета. До год буде и једне капи крви у мојим жилама не ћу се смирити — морам наћи зликовца, који ме је бацио у ову несрећу. Пре а после наћи га морам, и онда тешко њему ! Удар је наперен на ме из куће Фовелове; у њој морам потражити мога душманина. — Пази! рече стари Бертоми, јарост те може навести на погрешку. — Разумем те, оче, ти би хтео честитост Фовелову изнети као против разлог; ти би хтео рећи да у овој патријархалној породици царује честитост. Али шта значи то? Зар би то била првина да се испод привидне честитости скрива најбесрамнија поквареност? Што ми је Мадлена онако изненадно- забранила и да помислим на њу? Што ме је одгурнула од себе, кад ме још једнако љуби, чујте добри оче! још једнако љуби!... Време, које је одређено да се отац са сином може поразговарати, протекло је и чувар се појавио на прагу да подсети старца на то. Срце несрећног родитеља кидали су болови стотине разноликих осећаја. Старац не умеде више ни мислити. Па ипак, ако је Проспер одиста невин! Глас његовог сина, којим се вазда поносио, умекшао је понова његово очинско срце, које се беше за часак скаменило.

Број 8.

Па онда, зар он није његов син, баш ако је и иајкривљи ? Са лица старчевог неста и последње црте строгости, а у очима његовим заблисташе сузе. Онако озбиљан и љут, као што је дошао, хтео је и да оде; али није имао више те свирепе храбрости. Срце му се умекшало, раширио је руке и загрлио је свога сина. — Ах, сине мој, сине мој. Дај боже да буде истина што си говорио! Проспер је победио; брзо је уверио оца о својој невиности. Али није могао и да ужива плодове своје победе. Врата ћелиска отворише се понова и чувар викну: — Ходите, господине на саслушање! Морао се покораватии покоравао се. Али држање његово не беше више онако као прошлих дана; изменило се из основа. Усправио се, поносно је подигао главу, па је с поузданим корацима ишао напред. У очима његовим сијала је зрака одлучности. Сад је већ познавао пут, те је ишао пред чуваром, Кад је прошао кроз ону приземну предсобу где се налазе агенти и жандарми полициски, опет је срео оног непознатога човека са златним наочарима, који га је онако симпатично посматрао за време уписа у протокол полициски. — Само храбро, господине Проспере, ако сте невини помоћи ће вам се! Проспер стаде зачуђено да запита нешто, али непознати ишчезе већ. — Ко је овај човек? запита Проспер чувара. — Шта, зар га не познајете? одговори чувар зачуђено; па то је господин Лекок, агент полициски. — Какав Лекок? — Могли сте слободно додати и реч „господин", не бисте скрхали језик. Господин Лекок вам је такав човек, који се не да намагарчити; све што хоће, у стању је да дозна. Да су у место оног златоустог Фанферлоа њему поверили вашу ствар, ви бисте већ сада знали на чему сте. Господин Лекок не мучи дуго при- * творенике. Али чини ми се ви се већ иознајете израније?