Nedelja

Број 13.

Страна 15

За то време Бартек је у затвору размишљао о својим подвизима код Гравелота, на Седану и под Паризом. Неправду би учинили кад бисмо тврдили да Бегеов поступак није наишао на јавну осуду. На против. Једнога кишнога дана држао је неко од пољских посланика подужи говор о томе, како се изменило поступање с Пољацима у Познању, како би с обзиром на показану храброст и пожртвованост пољских пукова требало водити више обзира према правима Познањаца и, најпосле, како је учитељ Беге у Погњебину злоупотребио свој учитељски положај, јер је злостављао пољску децу, називао их пољским свињама и стављао им у изглед да ће после једнога таквога успешног рата досељеници ногама газити староседеоце. И док је господин посланик држао тај говор киша је пљуштала, а кад је такав дан онда су људи дремљиви, те су с тога зевали и национални либерали и социјалисте, па је зевао и центрум, јер је све то било пре „културне борбе". Најпосле је пруска скупштина прешла преко те „пољске жалбе" на дневни ред. За то време Бартек је лежао у осуђеничкој болници, јер му се услед ударца каменицом позледила једна од рана, добивених у рату. Кад је био при чистој свести он је размишљао и размишљао од сваке руке, све дотле док га тај њему необичан рад није заморио, али га уразумити није могао. У тренутцима, који се у науци зову 1ис1(1а Јп1еп/а11а, падаше му кадшто на ум, да је он можда без икакве невоље онако љуто „макљао" Французе. За Манду беху настали тешки дани. Морала се казна платити, али није имала одакле. Свештеник погњебински хтеде јој помоћи, али није имао ни петнаест талира у својој каси. Погњебин беше сувише

сиромашна парохија. Осим тога јадни старац није ни знао куд му се дева новац. Господин Јасински није био код куће. Рекоше да је отпутовао у Конгреспољску, да би се тамо оженио неком богатом девојком. Магда није знала шта да чини. Да се продужи рок, на то се није могло ни помишљати. Шта да се ради, дакле? Зар да прода краве, коње? Било је пред жетву, дакле у најгоре доба године. Да би се економија одржала требало је пара, а међутим већ су сви извори исцрпени. Жена је у очајању кршила прсте. Предала је молбу суду и молила за призрење, побрајајући Бартекове заслуге, али не доби никаква одговора. Рок се примицао, а са њим и забрана. Молила се Богу без престанка, горко се сећајући времена пре рата када су били доста имућни, јер јеБартеку фабрици зарађивао. Ишла је у родбину да позајми, али и они нису имали пара. Јусту није смела да иде, јер му је и без тога дуговала, а међутим није му плаћала ни камату. Али дође некако сам Јуст до ње. Једно јутро сеђаше она на прагу колибе не радећи ништа, јер беше малаксала од плакања. Укочена погледа посматраше она муве златице како јој прелећу више главе, па је помишљала: „Како је срећна та мушица. Лети слободно и никоме ништа не плаћа." Кадшто би узданула и преко бледих усана отео би јој се узвик : „О Боже мој!" У тај мах изненадно се појави на вратима оборени нос Јустов, испод кога је висила лула о камишу. Жена пребледе. Јуст рече: — Бројтро ! — Свршиће се —

•) О овоме даровитоме н вредноме реформатору пчеларства, који је стекао гласа и као радник на стручној књижевности, говорићемо опширније у броју после овога.

КРСТА пчелар и уредник „Српске Пчеле"