Nedelja

Страна 2.

Број 15.

Покрај свега тога, што је била „велика политичарка" ипак је код тих речи сасвим по политички поцрвенила. — Прави ст.е Бизмарк, тако ми Бога, рече племић одушевљено и пољуби је понова у руку. За тим наста између њих споразумевање о начину даље агитације. Учињен је распоред ко ће где и како агитовати. Марија Јасинска није се смирила после тога, него је ишла од куће до куће, од колибе до колибе, те је агитовала за избор свога мужа. Грдила је Немце у тој мери, да ју је муж морао стишавати. Најпосле дођоше на ред и колибе Бартекових суседа, па и колиба самога Бартека. Пас зарежа и не хте да пропусти госпођу Јасинску у двориште. Магда истрча и кад виде гошћу удари пса једним прошцем по глави. — О, милостива госпођо, о моје јарко сунце од лепоте! викну Магда и обасу јој руке пољупцима. Бартек, онако као што је обећао, паде пред ноге младе спахинице. Франек приђе, пољуби је у руку и онда метну прст у уста и тако посматраше шта се то пред љим догађа. — Надам се, драги Бартече, рече млада спахиница; да ће те гласати за мога мужа, а не за Шулберга. — О, дивна госпођо! викну Магда у сувишној ревности; ко би још за Шулберга смео дати свој глас... — Мој муж ми је баш сад рекао, да ће исплатити дуг Јусту. — Нек га Бог благослови, рече Магда и окрете се Бартеку. Што ћутиш као пањ? Милостива госпођо, он од узбуђења не уме ни да говори. — Ви ћете гласати за мога мужа, је л' те? За Бога зар би и смело бити друкчије? Ви сте Пољаци, и ми смо то, будимо дакле сложни. — Заврнућу му шију ако не гласа, рече Магда. Што си се укипио? Пази, не уме ни да говори. Проговори већ једном! Бартек пољуби понова руку спахиничину, али не рече ни речи и гледаше мрачно преда-се. Пред његовим очима стојао је срески старешина. * ❖ ^

Освану дан избора. Господин Јасинску уверен је о томе да ће победити. Суседи долазе на колима у Погњебин. Сви су они били у граду и дали свој глас, те ће сад резултат гласања сачекати у Погњебину. Глас о исходу избора донеће свештеник. За тим ће бити гозба, после које ће спахија и спахиница отпутоват у Познањ и у Берлин. Нека села из среза већ су јуче гласала. Данас ће се знати за резултат гласаЉа. Сви окупљени доброга су расположења. Само је млада домаћица нешто узнемирена, али ипак увек насмејана и иуна наде. На све госте чини један исти утисак; сви они веле: Господин Јосиф нашао је у Конгрес-Пољској доиста вредну домаћицу, право благо од жене. Али то благо од жене никако да се сад смири и сврти на једноме месту, него трчи од госта до госта и слуша уверавања; — Господин Јосиф ће насигурно бити изабран. Она, до душе, није частољубива, ни сујетна на то, да ностане жена једнога посланика, него је она у својој главици насликала, да њих двоје, она и њезин муж, имају да изврше некакву мисију. Њено срце куца исто тако живо као и за време венчања, а радост јој озарава лепо лице. Вешто се нровлачећи кроз густе редове гостију, прилази мужу, куцне га по рамену и као дете, кад издева некоме надимак, шапуће му на уво: „господине посланиче!" Он се смеши и види се да су обоје блажени. Обоје осећају живу потребу, да се узајамно изљубе, али то не приличи пред гостима. Сви погледају свакога часа кроз прозор, јер је ствар доиста важна. Умрли посланик беше Пољак, а сад Немци први пут истичу свога кандидата у овоме срезу. Јамачно их је победоносни рат охрабрио, али у толико су више они, окупљени у погњебинскоме спахинскоме замку, заузети око тога, да њихов кандидат продре. Ускоро ће бити одлучено ко је изабрат. Изгледа као да је већ свршено, јер се друмом дигао читав облак прашине од кола, која јуре отуд из града. — Долази госиодин попа! Долази попа! чуше се узвици са свих страна. Млада жена пребледе. На свима лицима је изражено узбуђење. Сви су уверени