Nedelja

Страна 10.

Број 18.

убије... Све једно грофе, ти си вршио своју дужност. Слуге маркизове постале су веома радознале. Један се од њих одважио и ушао у собу под изговором, као да му се учинило да су га звали. — Јесте ли звонили, господине маркиже? — Нисам звонио, матора лудо, одговори стари Кламеран, да нисам звонио то знаш и сам. Али кад си већ овде, онда још боље. Брзо спреми рубље и друге хаљине. Донеси све што је потребно да се гроф пресвуче и да рану превије. Ова заповест извршена је за тренутак. Гастон није био у таквој опасности као што му се чинило. Све ране, осим оне на рамену, нису опасне, лако ће их преболети. После кратког времена. Гастон се опет осећао добро. Маркиз нареди да се слуге удале. — И сад мислиш да ти ваља бегати У туђину? — Јесте, оче. — И то што ире, додаде Луј. Ако остане ухапсиће га, затворити, судити и можда...? — Осудити, је ли? То је више но извесно. Ето, то су дарови републикански. Да смо у старом добром времену, ми би сада сели на коње, отишли у Тараскон и тешко оном ко би нам стао на пут, а сада... ти мораш бегати. — А не сме ни часа да почаси. — То је истина. Али на ту цел потребан је новац, а ја га у овоме часу немам. — Оче!... — Немам новаца! Ах тешко мени, немам ни сто дуката. Луј отвори касу. Т ручној каси није било више од 920 динара. — Девет стотина двадесет динара у злату! викну маркиз, то није довољно. Мој првенац не може са таквом јадном сумом бегати у туђи свет. Старац је очајавао. Најпосле се сетио нечега и наредио Лују, да му донесе неко гвоздено сандуче. Кључ тога сандучета висио је о врату маркизовом о једној танкој врпци. (Наставићс се).

Л Е Л Е К

Жарко, летње подне, сунце пече јако, Тек прохладни ветрић кад и када пирне, И зашуме вали плавога Дунава, Па им шум утоне у долине мирне. А на врелом песку један лелек сиви, Хаџи баба стари, никог се не боји ! Над њим врео ваздух и јара трепери, А он непомично на обали стоји! Кљун пружио дуги и у воду гледи, Занео му мисли један караш мали, Несташна рибица голица га, варка, Час му се приближи, а час се удали!... Сокољанин.

п о в -— Арман Шарпамт]е —

Кад се гроф Бремол једне ноћи пробудио, паде му на ум да је у својој соби за рад заборавио кључ у писаћем столу. Одврнуо је електричну лампу, погледао је у сат и видео је, да су два сата после пола ноћи. У другој прилици не би га се то тицало ни најмање, само би се окренуо на другу страну и лепо би наставио спавање. Али случајно је баш тога дана примио од свога банкара педесет хиљада динара у новчаницама, а замак му је тог дана био иун позваних гостију. Може који од слугу те стране господе из радозналости ући у његову собу, отворити фијоку и доћи у опасно искушење! Гроф Бремол доста је вешто разрешио питање, које је створила његова заборавност. Устао је из постеље, обукао је дугачак капут и назуо је папуче, па је са свећом у руци сишао доле у собу за рад. Кључ је доиста био тамо, као што ]е и држао, у фијоци писаћега стола. Био је радостан кад је видео, да се новчаница још није дотакла туђа рука. Враћајући се у своју собу прошао је покрај собе своје жене, која је била на крај ходника. Из чисте радозналости не слутећи никакво зло, застао је мало пред њеним вратима. Прилазећи ближе вратима, све је боље и разабирао, да се у соби води тих разговор. Сумње нема, да се неко разговара са грофицом, али ко је тај ? Јамачно нека од њезиних другарица, која има собу до њезине собе. Тако је мислио у почетку, али се брзо уверио о другоме нечему. Да би боље познао глас оне особе, која се разговара са његовом женом, наслонио је ухо на врата и ослушнуо је. Познао је глас Жака д' Ернамона, свога друга из клуба. Бремол који је хтео да избегне скандал, одлучио се, да освету остави за доцније. По-