Nedelja

Број 22.

Страна 7.

својим новим пријатељима и познаницима, стале су га 50.000 динара ; а то је готово четвртина његовог имања. 50.000 динара!.. У један мах хтеде се Луј повући. Али то је свега трајало тренутак два. Одмах за тим изишла 'му је пред очи будућност у веома ружичастој боји. Тврдо се надао да ће у тој великој и пребогатој вароши не само доћи до онолико пара колико му треба, но да ће се и обогатити. — Случај... срећа... каква богата женидба и ја сам богат човек, казивао би он у себи. Али године су протицале, а он никако да нађе богату девојку. Међу тим једнога дана добио је од свога нотара, у место тражених пара, овај одговор: — „Господине маркиже. Осим замка немате више ништа што би се могло продати. Нема сумње, да би се за њ могла добити повећа сума, али баш за то и јесте тешко наћи купца, који би у данашње време имао толико пара. Но знајте, да ћу се ипак трудити да нађем купца. Луј је био на мукама. Шта да ради? Није умео да се одрече свог досадашњег начина живота, те је морао правити дугове, а то му није било тешко јер човек који је за кратко време потрошио онолико пара као он, ужива велики кредит. Али и тај је извор усануо. Најпосле свршило се тиме, да су једнога дана навалили на њ сви његови повериоци и он потпуно упропашћен дао им је носледњу своју покретност намештај, коње и кола. И ако је сада био принуђен да живи у стану више но скромном, ипак није прекинуо везе с оним круговима, у којима се дотле кретао. Довијао се на све могуће начине; од својих другова узимао је, час од једнога, час од другога но један лујдор на зајам и то није никада враћао; упуштао се у опкладе, али их

није исплаћивао ако је изгубио; користио се неискуством младих аристократа, стављајући им на расположење своје искуство, које је стекао по цену од 200.000 динара. Познаници су га трпели и сносили, али су на сваком кораку показивали, да га само трпе и ништа више. Постепено дошао је до тога, да је био решен учинити и само злочинство, ако би му оно могло обезбедити безбрижан живот. Он до душе није учинио никакав злочин, али се случајно заплео у једну . толико нечисту аферу, да је из ње изишао са веома црним образом. Некакаи стари пријатељ његове породице неки гроф Комарин, није могао дозволити, да се маркиз осрамоти, за то му је дао извесну суму новаца, само да бежи из Француске и да се склони у Енглеској. Али од чега је живио у Лондону? То је знала само тајна полиција лондонска. С дана у дан све је дубље тонуо док није најпосле ступио у савез једне обичне лоповске дружине. Разуме се да је после тога морао бегати и из самога Лондона. Скитао се по целој Европи. Живео је од своје дрскосги, од своје бескрајне покварености, која не преза ни од чега, па ни од самог злочина. У години 1865-ој изгледа као да се на њ осменула срећа. У вароши Хамбургу дошао је до неких пара, па се понова вратио у Париз, где су га већ по готову сасвим заборавили. А није чудо, осамнајест година је тумарао по свету од кад је отишао из Париза. Али пре но што би се стално настанио у Паризу, вукла га је неодољива жеља да види још једном своје родно место. Ко зна можда ће се наћи неко, који би имао воље да купи замак. Он је знао шта вреди замак, за који би и у најгорем времену могао добити до 100.000 ливара.

«8» иш : ; : ПРИЗНАТЕ СУ У СВЕТУ : : : — КНО ННЈБОД з Е иаиш ПЕТРОГРАДСКЕ НШЧЕ ИСКЉУНИВУ ПРОДАЈУ ЗА СРБИЈУ ИМА ________________________ ГАЛАНТЕРИСКА ТРГОВИНА КОСТЕ НИКО/1ИЋА Џ ДРУ Г А