Nedelja

Страна 12. Број 25. и 26.

Задубљен у метио, да време светлост пробила је кроз прозор своје сивасте зраке. — Све је залуд, гунђао |е. Нема излаза за мене. Једино што могу урадити то је, да добијемвремена и да се надам, каквој случајној помоћи. Пад с коња — кад су га оно жандарми гонили — био је такођер срећна случајност. Најпосле пред само свануће дана леже понова у кревет и заспа. Кад је проспавао час два, није се по њему ни најмање могло видети, да је сву ноћ пробдио. Био је весео и шаљив. Предлагао је Гастону, да изиђу гдегод у шетњу.Трудио се да га расеје и да му одврати мисли од Валентине. А већ после, нема сумње, поћиће му за руком да га убеди, да би тај

мисли, није ни при- састанак по њих обоје морао бити веоМа брзо пролази.^Јутарња мучан, V (V • Једногадана поче сам Гастон разговор о томе. — Данас сам написао писмо... рече он. — Какво писмо? запита Луј, који се као што се чињаше, није умео сетити, какво писмо мисли он. — У Бокер, да разберем за име мужа Валентинина. — Ти, дакле, још једнако мислиш на њу? — Још једнако. — И зар ти нећеш да се одречеш састанка с њом? — Сад мање но икад до сада. — Али не смећи с ума, да је Валентина жена другога, и да је можда и мајка. Хоће ли она хтети да те прими? Јеси ли ти сигуран, да јој не ћеш нарушити спокојство, па да сирота чини после теби прекоре.

Снитак г, Владете Ковачевића, суд. чиновника Сл. /,

Снимак г. капетана Сретена И, Обрадовића

Сл. 2.

Гађаља ерпвке војеке нз машинеке пушке