Nedelja

Страна 4

Број 6

„Ово је писмо преписивано, повика он опет. „Ја имам доказа за то"... И доиста! ои се није варао. Он ми на хартији, на писму, показа једну жућкасту пегу. „Бто! повика он, „то је докав . . . Оваке пеге прави само"... и он рече неко име, али сам га заборавио. Чини ми се да ће то бити име неке тинктуре, коју употребљавају фотографи. — Доб?о — рече Вердире. — Па онда? — Па онда, господине, настаде једна сцена... 0, грозна сцена! Он ме зграби за врат, стеже ме и у мало прођи те ме не удави. И Бог зна шта би још са мном било. Напослетку се мало смири и заповеда ми, да му дам тачног рачуна о свакој минути шта сам радио од кад је он отишао. Тај бандит могао би бити славан иследни судија. За тим зазеони за собног послужитеља и дуго га испитивао... али инглиски, што ја, наравно, ништа нисам разумео. Пошто је послужитељ отишао он се смири, извади лујдор и даде ми га рекавши: „Видим да нисам имао право. Ти си и сувише глуп да учиниш оно, што сам мислио да си учинио". — То ти је рекао? упита г. Вердире. — Од речи до речи то... — И ти мислиш, да ти је он то искрено рекао? — Разуме се! Г. Вердире звиждукао је неку мелодију, али као да није делио Јосипово мишљење. — Ако и ти тако мислиш — рече он напослетку, — онда и Кламеран може имати право. Ти заиста ниси довољно лукав. Добри Јосип Дибоа могао је јаким разлозима бранити своје мишљење, али се не усуди да то учини. •— Могуће је — одговори он полугласно и збуњено, а за тим заврши свој извештај овако: — Пошто се маркиз обукао, оде из хотела. Он не узе своја кола, већ хотелска. Вратио се тек око пет сати и то весео. Ја сам се његовим изласком користио и отишао у телеграф... — Шта ? Ти га ниси пратио ?

— Извините, господине ! То је место мене очинио један наш поверљив пријатељ. Он ми је све испричао шта је радио Кламеран. Он је најпре отишао код једног агента, после код једног сарафа, напослетку у једну банку. Види се да је богат капиталиста. Слутим да се спрема за мали пут. — И то је све ? — С једне стране јесте. А с друге имам још да вам саопштим, да су хтели госпођицу Палмиру полициским путем уклонити из Париза. Срећа што сте ви ово предвидели а ја сам извршење спречио. Да нисте на то мислили сад би госпођица Палмира већ биле на путу у у своју домовину. Он се мало замисли да није што заборавио. — То је све ! —- рече после. Надам се, да ће госп. Патрижан од радости руке трљати, ако га опет посетим. Он и не слути, да ће акта бр. 118 добити још и овај додатак. Овим је речима следовало подуже ћутање. Како је Јосип касао, тако је и било... Одсудан је тренутак дошао и госп. Вердире направи ратни план. Он је очекивао још само Нину — или како се сада својим правим именом називаше: Палмиру — да одлучи, на којој ће се тачки нападнути. Али Јосиф Дибоа поче да бива нестрпељив, немиран. — Шта сад да радим, господару? запита он. — Ти, драги мој, вратисеш се у хотел. Твој господар извесно је већ приметио твоје осуство, но он због тога неће ни роч потрошити.... Усклик Просперов, који је код прозора стајао, прекиде му реч. -— Шта је 1 запита он. — Кламеран! узвикну Проспоер. Тамо. Једним скоком Вердире и Јосиф приближише се прозору. —- Где га видите ? — запиташе они. — Тамо, на ћошету, код ћуприје... иза колибе оне продавачице поморанџа. Проспер није се преварио. Заиста је био марки Кламеран, који је, сакривен иза пиљарске тезге, посматрао