Nedelja
Број 5.
Страна 69.
пружа душевне насладе. Није истина! Мени је најслађе кад се после доброг ручка добро испавам! — То је истина, господине, као што је истина и то да није истина да књига облагорођава и чини човека паметнијим. Паметна или луда књига, — дејство је на крају крајева једно и исто!... Књига живота, то је за мој рачун једина важна књига. После те моје страшне изјаве од које се, како ми се учини, обоје уплашисмо, заћутали смо. — А у коју кафану сад мислите да одемо? — опет ће он, дајући ми тим јасно на знање да ме не мисли скоро оставити. Ја извадих сат. — Ја сам одоцнио. Време је прошло. Људи су ме чекали и отишли. . Сад и нећу у кафану. Уместо тога учинићу једну приватну посету, где ћу се, по свој прилици, подуже задржати. — А коме, ако смем знати? Ја рекох, пошто сам се био прилично замислио о избору лица, које ћу поменути. И пружих му руку. — А! то је и мој одличан пријатељ!... Заједно ћемо. Ја опет планух. — Али ја то не бих желео, јер имам један важан посао да свршим... Извините за случај, а у свакој другој прилици било би ми врло мило. — Не мења ствар — рече он врло љубазним гласом. — Ја ћу вас чекати на улици. Мени је иначе дуго време; до осам не смем ни да помислим на кућу. Казао сам вам: код мене данас крече. Знате већ како је кад се у кући кречи! Ја остах непомичан. — Ви као да се још предомишљате? Ја ћутим. — Изволите да идемо; нема смисла стајати у овом блату. На срећу опазих да нам се са Теразија приближава трамвај за Ново Гробље. — Знате шта — рекох ја — оставићу ту посету за сутра, а сад ћу овим трамвајем. — Куда ? — Тако мало.
— Докле? — Неодређено. — Врло добро, онда ћемо заједно. Хвала вам на пријатељској пажњи. Ко би иначе дреждао толико на улици! Хтедох да планем, али се од грубости уздржах из бојазни коју сам малопре нагласио. И уђосмо у трамвај. Седох, и он седе до мене. Узесмо и карте. — Баш ме јако интересује да знам докле ћемо овако? — Ја ћу, господине, на Ново Гробље. Он се мало замисли. — Хм! — учини он и одмахну главом. — И далеко и доцкан. Ја ћутим, а осећам како ми се по души разлива нека благост са његове неодлучности. —- Рекао бих да је то и далеко и доцкан. Шта ви велите на то? — За мене није ни далеко ни доцкан. — Само да одемо, и одмах се враћамо истим трамвајем? — Ја не. Ја "Иу да се прођем по гробљу. Он се још више замисли. — Па, најзад, нека и то буде... Истина, гробље је место туге и плача, али... али шта сад знам да радим! Уместо душевне благости коју малочас осетих, сад осетих да ми се веђе на челу састављају. „То је страшно!" рекох у себи и дође ми да скочим с трамваја. — Тих домаћи живот, то је најлепши живот на свету. Ја нисам ни друштвен ни кафански човек, и баш ме то чини потпуно срећним. Ја ћутим и премишљам о томе да ли је ово божја или људска казна. — И тај повучен и строго-домаћи живот учинио ме је савршеним домаћином... ја се, господине мој, разумем у кујни, умем собе да наместим, знам зимницу да спремим, а у дугим зимњим вечерима... немојте се томе чудити... и плетем по мало! Чуди се моја жена и каже ми: „Е, знаш шта, човече, ти си прави кућевни мрав!" А кад се по неки пут, због мога сталног бављења код куће и мешања у женске послове, наљути на мене, она ме, не могући да