Niz vodu

ја спруду

Од ране зоре рибали су под Трајановом таблом. Око десет сати кренуше низ воду.

Чим изиђоше из Казана, осетише необичну жегу тога дана. Небо је било сиво као над пешчаном пустињом; река, прекривена лешевима воденог цвета који је непрекидно падао, изгледала је прљава и као да одише нездравим дахом. Оставивши за собом острво Оградину, указа се на левој обали Стара Оршава, са дугим низом бродова у сенци јабланова, а према њој Текија, притиснута уз само брдо што се над њом диже.

Жеђ их је морила те се зауставише да би се снабдели водом на хладном извору крај Текије, добро познатом свим бродарима. На обали је омара била још несноснија. Седоше пред кафаном, наручише кафу. За неколико тренутака, посматрајући људе и ствари око себе, били су се већ уживели у досаду тог места.

Преко пута је била месарница са овчјим бутом на вратима, на који су падали ројеви мува. До ње пиљарница са нешто кржљава воћа и увеле зелени. До кафане је један старац чучао пред неколико свежих овчјих кожа. До њих, за другим