Niz vodu

110 НИЗ ВОДУ

них ногу. Али је ипак изгледало чудновато да човек има. такав положај. Пођоше обоје да виде шта је.

Беше утопљеник.

Сав је био тако надут да је изгледало да ће прснути затегнуто одело испрљано муљем. Очи су биле широм отворене, исколачене, као скуване, па им се чинило да их прате погледом.

—- Хајде, бежи од тога ужаса, рече Марко.

Вратише се бродићу, али им је утопљеник непрекидно био пред очима, а кужни задах их је још пратио. Марко погледа и помириса своју руку, као да је хтео да се увери да се не распада као на ономе лешу. Запалише мотор и удаљише се.

Андреја је покушавао да сврати мисли свога пријатеља на другу страну, али је и сам мислио на утопљеника са отвореним очима.

Кладово је било пред њима. Велики облаци прашине дизали су се на обалама. Небо се било натуштило, у даљини је севало, таласи су се дизали. Окренуше бродом и заклонише се иза шлепова натоварених дрвима, који су на котви стајали. Олуја прште, плаха киша уз грмљавину стаде падати у крупним капљама на реку која се на површини клобучала као да кључа. Заклоњени у собичку, одахнули од омарине, дисали су жудно свежи ваздух који је мирисао на буковину. Пре него што ће заћи, сунце сину још једном на пречишћеном небу. Оба пријатеља изиђоше на острво да мало опруже ноге. Марко, који опет помисли на утопљеника, рече: