Niz vodu

40 НИЗ ВОДУ

Срећна стиже под Рам једног облачног поподнева. Време је било непоуздано. Бојећи се да се ветар не дигне одједном, а нигде дуж целог свог тока Дунав не уме да се узбурка као на Базјашу, одлучише да ту под брегом сачекају промену времена. А и иначе је Андреја желео да учини излет по живоме песку. Укотвивши се добро близу једне воденице, Андреја извуче из свога пртљага Панчићеву студију о живоме песку и Цвијићеву расправу о Ђердапској клисури, па се искрцаше на песковиту обалу.

Испевши се по шкриљастим стенама до рушевине града, после пола часа лаганог хода доспеше на брег покривен слојем најчистијег жућкастог песка. Помислио би човек да је негде на пржини накрај мора; на површини тог недоглед ног жала било је чак и оних бразда и цртежа какве море оставља на песку а које је овде ветар начинио. Дошавши на врх брега са разголићеним стенама, седоше и посматраху призор који одатле откриваху: пешчана таласаста површина силази до реке, која је ту огромне ширине између два теснаца, као какво језеро; с оне стране брда изнад Базјаша, почетак оног планинског ланца који се протеже кроз цео Ђердап као и Сечењијев пут у његовом подножју. У једном тренутку небо се у даљини разведри и опазише Вршачку кулу.

Андреја оживљаваше своме другу чудесну историју тога краја. Панонско море које запљускује подножје ових брегова, његово повлачење и истицање пробијањем кроз Ђердапску клисуру